Što ode gore mora doći dole: Otpadni sateliti su bliska pretnja

Foto: Shutterstock

Spejseks Ilona Maska i njegovi konkurenti ostvaruju pouzdane, pristojno brze satelitske internet usluge zahvaljujući sve većem broju satelita u orbiti iznad nas.

Putem mreže koju čini više od 6.000 satelita teških oko 200 kilograma, internet sistem Starlink, tvrdi se, već obezbeđuje širokopojasni internet za oko tri miliona korisnika širom sveta, neki od kojih se nalaze u udaljenim oblastima kojima tradicionalni provaderi ne posvećuju dovoljno pažnje. Međutim, šta se dešava kad svi ti stari sateliti više ne služe svojoj svrsi?

Preporučujemo

Novi izveštaj organizacije za zaštitu životne sredine PIRG upozorava da trenutnom pristupu povlačenju starih satelita iz službe, koje obično uključuje njihovo sagorevanje prilikom ponovnog ulaska u atmosferu, nedostaju smislena pravila i regulacija.

Odsustvo nadzora, kaže se u izveštaju, može dovesti do rasta opasnog svemirskog otpada koji utiče na Zemlju, naročito dok konkuretne kompanije za satelitski internet brzo prave i lansiraju desetine hiljada novih satelita, piše Popular Science.

PIRG procenjuje da će samo Spejseks imati 29 tona starog materijala koji ponovo ulazi u atmosferu svaki dan ako uspe da izgradi planiranu satelitsku konstelaciju. To je otprilike jedno terensko vozilo koje se vraća iz svemira svakog sata. Izgleda da niko nema jasan uvid u dugoročne posledice tog sagorevajućeg otpada.

Mnogo je nepoznatog u pogledu efekata raketnih emisija, svemirskog otpada i povratka satelita na našu atmosferu, Zemlju i klimu s obzirom na obim predloženih satelitskih megakonstelacija i njihove eksploatacije koja zahteva neprekidnu dopunu. Ne možemo ignorisati opasnost svemirske industrije po životnu sredinu jer to smatramo naučnom fantastikom. Naučna realnost tih pretnji stiže brzo.

Sateliti sa niskom orbitom oko Zemlje doživljavaju dosad neviđen rast

Sateliti sposobni da obezbede internet postoje od ranih 2000-ih, ali se njihov broj ubrzano povećava tokom poslednjih pet godina zahvaljujući prvenstveno aktivnosti Spejseksa.

Sateliti sa niskom orbitom oko Zemlje deluju na visini od oko 2.000 kilometara ili manje, što je znatno niže nego u slučaju satelita za usluge kao su GPS i stariji, užasno spori internet. Ta relativna blizina površini i široka pokrivenost čini ove tipove satelita idealnim za bežični internet. Međunarodna svemirska stanica (ISS) se takođe održava u niskoj orbiti.

Spejseks trenutno ima oko 6.000 takvih satelita, ali planira da poveća njihov broj na 40.000 tokom više godina radi stvaranja svoje mreže. Maskova kompanija nije jedina. Konkurenti, naročito Amazonov Projekat Kojper i OneWeb, troše milijarde na lansiranje sopstvenih konstelacija. Kina planira da lansira barem 15.000 satelita u istu oblast svemira.

Teorijski bi te gušće mreže satelita trebalo da dovedu do šire pokrivenosti, tj. bržeg interneta. To je takođe drastično povećalo količinu materijala koji jure ka svemiru, a koji će jednog dana morati da se vrate dole.

Počev od ove godine, kompanije kojima je Federalna komisija za komunikacije (FCC) dala dozvolu za rad u niskoj orbiti imaju obavezu da svoje satelite uklone iz orbite posle pet godina. To naizgled smanjuje gužvu na nebu, ali bi moglo povećati broj povratnih događaja. To takođe znači da će kompanije verovatno lansirati dodatne satelite radi zamene onih koje su povukle van upotrebe.

Foto: Shutterstock / Frame Stock Footage

Pretrpan satelitski prostor može povećati opasnosti od debrija ili oštećenja životne sredine

Svemirski otpad ne sagori uvek pre nego što stigne do Zemljine površine. Prošle godine, deo od 0,7 kilograma sa Međunarodne svemirske stanice vratio se u atmosferu i pogodio kuću u Nejplsu (Florida). Stanar srećom nije povređen. Nedavno je komad otpada od 40 kilograma, za koji se tvrdi da je povezan sa Spejseksovom misijom Dragon Kru, takođe pronađen u planinama Severne Karoline.

Ovakvi slučajevi su retki, ali PIRG i drugi brinu da bi mogli postati uobičajeniji dok se broj satelita na nebu brzo umnožava. Takođe se povećava rizik od sudara između satelita i drugih objekata, što bi moglo stvoriti opasan debri.

Užareni komadi satelita nisu jedina briga. Nedavno je u istraživanju sa Islandskog univerziteta sugerisano da čak i pravilno izvedena vraćanja u atmosferu mogu proizvesti „konduktivnu prašinu“ metala u gornjoj atmosferi.

Visoki nivoi aluminijuma koje drugi provodni materijali emituju u atmosferu sa gorećih satelita mogu dovesti do „poremećaja u magnetosferi“, koji bi teorijski mogli omogućiti da veće količine kosmičkog zračenja stignu do površine.

Istraživači sa Univerziteta Južne Kalifornije procenjuju da zagađenje alumunijum-oksidom zbog sve većeg broja spaljenih satelita može imati potencijal da ošteti ozonski omotač. Redukovan ozonski omotač dozvoljava da više ultraljubičastog zračenja stigne do površine, što može dovesti do slabijih imunosistema i većih stopa nekih kancera kod ljudi.

Ne bi trebalo juriti sa lansiranjem toliko satelita bez sigurnosti da korist opravdava potencijalne poledice lansiranja novih megakonstelacija, a zatim povratka u atmosferu radi sagorevanja i možda stvaranja debrija, piše PIRG.

Striktniji nadzor

Barem deo ove neizvesnosti u pogledu penzionisanja satelita proizilazi iz slabe regulacije. Federalna komisija za komunikacije, koja odobrava američke projekte satelitskog interneta, izuzela je satelitske operatere od ispitivanja uticaja na životnu sredinu. Ta praksa, koja je počela kad su svemirske operacije uglavnom izvodili NASA i druge vladine agencije, opstala je u svemirskom dobu profita i privatizacije.

Kritičari tvrde da nepostojanje sveobuhvatnog ispitivanja uticaja na životnu sredinu u ovom domenu može dovesti do zagađenja i uništenja životne sredine već na nivou lansiranja. Kancelarija za odgovornost vlade SAD je u izveštaju iz 2022. pozvala FCC da poništi to izuzimanje.

„Da zbog lansiranja 30.000 do 500.000 satelita u nisku orbitu oko Zemlje ne treba uraditi ocenu uticaja na životnu sredinu vređa zdrav razum“, kaže PIRG.

Organizacija poziva FCC da odmah zaustavi sva nova lansiranja satelita i pažljivo proveri odobravanje novih projekata. Takođe zagovara postavljanje gornje granice ukupnog broja satelita razmeštenih u orbitu u bilo kom datom trenutku.

Međutim, kao u slučaju stručnjaka koji pozivaju tehnološke kompanije da pauziraju razvoj generativne veštačke inteligencije, neko smisleno usporavanje u lansiranju novih satelita čini se malo verovatnim u bliskoj budućnosti.

Neke procene sugerišu da bi se u niskoj orbiti oko Zemlje moglo naći čak 58.000 satelita do kraja decenije. Više satelita bi moglo povećati učinak usluga satelitskog interneta, koje bi mogle privući oko 2,6 milijardi ljudi širom sveta koji trenutno nemaju pristup širokopojasnom internetu zbog kombinacije infrastrukture i cene.

Snažnije mere zaštite životne sredine i standardi za procedure povratka u atmosferu, pak, mogu doprineti jačanju poverenja dok sateliti postaju sve prisutniji.

(Telegraf Nauka/Popular Science)