„Tek je jun, a već je drugi vreli talas!“ Vrućine ubijaju 175.000 Evropljana godišnje, razlog je zastrašujući

„Tek je jun, a Evropa već prolazi kroz svoj drugi ekstremni vreli talas u poslednja dva meseca. Temperature su u delovima kontinenta premašile 44 stepena. Alarmi zbog vreline su na snazi u nekoliko zemalja, od kojih je šest na najvišem, crvenom nivou“, napisala je Hulija de Freitas Smapijo, postdoktorska istraživačica Univerziteta u Luksemburgu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u potpunosti.

„U Francuskoj je crveni alarm na snazi u 72 od 96 departmana, a najmanje 40 ljudi se utopilo pokušavajući da pobegne od vrućine. U Španiji su temperature dostigle vrhunac od 45,1 stepen, uz 101 smrtni slučaj povezan sa vrućinom samo u maju, što je najviše ikada zabeleženo u tom mesecu. Velika Britanija je oborila svoj apsolutni temperaturni rekord za jun. Gradovi zatvaraju škole, energetske mreže popuštaju, a bolnice prijavljuju porast hitnih slučajeva povezanih sa vrućinom.

Preporučujemo

Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude iznenađenje.

Evropa je kontinent koji se najbrže zagreva na Zemlji, brzinom koja je otprilike dvostruko veća od globalnog proseka, a naučnici već decenijama upozoravaju da će klimatske promene uzrokovane ljudskim faktorom učiniti paklene vrućine učestalijim i jačim. Trenutne projekcije predviđaju da će u narednih pet godina biti oboreno još rekorda i da će ovo biti nova normalnost.

Leta uz koja su Evropljani odrastali više ne postoje, a ekstremna vrućina više nije anomalija. To znači da se više ne postavlja pitanje da li će se ekstremne vrućine vratiti, već da li evropski gradovi mogu da ih prežive.

Klimatska katastrofa koja se ne tretira kao takva

Ekstremna vrućina ubija više Evropljana nego bilo koja druga klimatska opasnost. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), svake godine širom kontinenta više od 175.000 ljudi umre od uzroka povezanih sa vrućinom.

Uprkos brojkama, ekstremne temperature nisu tretirane sa istom hitnošću kao druge katastrofe, poput oluja, šumskih požara ili poplava. Većina vlada i dalje improvizuje, a koordinisan odgovor na ekstremne vrućine ne postoji, jer se one i dalje tretiraju kao vremenska nepogoda, a ne kao opasnost po život.

Međutim, ovaj pristup počinje da se menja. Na samitu COP30, Kancelarija Ujedinjenih nacija za smanjenje rizika od katastrofa (UNDRR) predstavila je novi Okvir upravljanja rizicima od ekstremnih vrućina. On je formalno priznao ekstremnu vrućinu kao jednu od najsmrtonosnijih i najslabije kontrolisanih klimatskih pretnji. Iako je ovaj okvir korak napred, decenije fragmentisanih politika, kratkoročnog kriznog razmišljanja i hroničnog nedovoljnog ulaganja u javne službe dovele su do toga da je Evropa opasno ugrožena.

Kao rezultat toga, svako leto u kome ne bude značajnog napretka na ovom polju, biće još jedno leto koje će odnositi ljudske živote.

Foto: Shutterstock/m.mphoto

Evropa nije stvorena za ovo

Nedavni izveštaj britanskog Komiteta za klimatske promene tvrdi da je zemlja izgrađena za klimu koja više ne postoji, upozoravajući da temperature iznad 40 stepeni postaju sve češće. Isto bi se moglo reći za gotovo svaku evropsku zemlju. Gradovi su dizajnirani za drugačiju eru, sa betonskim putevima, trotoarima i zgradama koje apsorbuju i zadržavaju toplotu umesto da je odbijaju, pretvarajući urbana područja u peći koje su četiri do šest stepeni toplije od svoje okoline.

Neki gradovi već reaguju. Na primer, Pariz se obavezao da će posaditi 170.000 stabala na javnim mestima, dok Marselj uklanja beton sa istorijskih trgova i mapira zasenčene rute za šetnju.

Druge zemlje takođe preduzimaju mere zamenom standardnog asfalta hladnim površinama i reflektujućom bojom za puteve, preispitivanjem građevinskih propisa i redizajniranjem javnih prostora s fokusom na pasivno hlađenje. Međutim, ništa od toga ne rešava suštinski problem. Evropa se i dalje u velikoj meri oslanja na fosilna goriva, a njeni sistemi ishrane, stanovanja i transportne mreže imaju visoku cenu.

Otisak gasova sa efektom staklene bašte u EU iznosi oko 9 tona ekvivalenta ugljen-dioksida po osobi godišnje, što je znatno iznad globalnog proseka od oko 5 tona.

Napredak se postiže, ali ne dovoljno brzo. Putovanje vozom je i dalje skuplje od letenja na mnogim rutama, građevinski propisi i dalje dozvoljavaju novu gradnju koja će uskoro biti nenastanjiva, a centri za rashlađivanje, zasenčeni javni prolazi i proaktivna pomoć starijim osobama koje žive same ostaju izuzetak, a ne pravilo.

Planovi za delovanje u uslovima vrućine postoje u nekim gradovima, ali malo njih je pravno obavezujuće, a još manje ima budžete koji odgovaraju njihovim ambicijama.

Individualno delovanje je važno, ali ono ne može zameniti sistemske promene koje mogu doneti samo vlade i institucije. Manje konzumiranje mesa ili manje letenja avionom pravi razliku na širem planu, ali sat neće prestati da kuca osim ako se emisije ne smanje na samom izvoru. Adaptacija i ublažavanje posledica moraju ići ruku pod ruku, i nijedno ne može da čeka.

Sve je manje vremena

EU priprema strategiju otpornosti na klimatske promene koja se očekuje krajem 2026. godine i od nje se očekuje uvođenje pravno obavezujućih pravila i alata za praćenje kako bi se koordinisale akcije država članica. To je korak u pravom smeru. Ali, kao što je ovonedeljni vreli talas jasno pokazao, jaz između onoga što se planira i onoga što se već dešava na terenu brzo se povećava.

Pitanje nije samo kako odgovoriti na sledeći vreli talas, već kako upravljati, finansirati i obnoviti kontinent koji već živi u drugačijoj budućnosti.

(Telegraf Nauka/The Conversation)