Genetska misterija velike bele ajkule zbunjuje naučnike: Drevne tajne vrhunskog predatora

Iako je velika bela ajkula poznata i cenjena širom sveta, njena genetika i dalje skriva tajne koje zbunjuju naučnike. Novo istraživanje otkriva neočekivane razlike između DNK u ćelijskim jedrima i mitohondrijskoj DNK, što dovodi u pitanje dugogodišnje teorije o populacijama i migracijama ovog vrhunskog predatora.

Studiju potpisuju Gavin Naylor, direktor „Florida Program for Shark Research“ pri Florida Museum of Natural History, i međunarodni tim kolega. Oni su analizirali genetske uzorke velikih belih ajkula iz različitih delova sveta i otkrili da razlike u mitohondrijskoj DNK ne prate promene u nuklearnom DNK, što dovodi u pitanje staru teoriju o „filopatriji“ – ponašanju prema kojem se ženke vraćaju na iste lokacije radi razmnožavanja.

Preporučujemo

- Pošteni naučni odgovor je - nemamo pojma - priznaje Naylor. Istorija ove misteriozne genetike vodi nas oko 10.000 godina unazad, do kraja poslednjeg ledenog doba. Tada su nivoi mora bili znatno niži, a velike bele ajkule preživljavale su u jednoj maloj populaciji u južnom Indo-Pacifiku.

Kada su se ledenjaci otopili, nivoi mora su rasli i populacije su se proširile. Otprilike pre 7.000 godina počela je genetska diverzifikacija, što je dovelo do današnjih tri genetski odvojene populacije: južna hemisfera (Australija i Južna Afrika), severni Atlantik i severni Pacifik.

Danas velike bele ajkule, kao vrhunski predatori, ostaju retke:

- Verovatno postoji oko 20.000 jedinki globalno. U bilo kojem gradu ima više voćnih muva nego velikih belih ajkula na čitavom svetu - objašnjava glavni autor studije

Iako je ranija teorija sugerisala da ženke ostaju lokalno, dok mužjaci putuju velike udaljenosti, analiza 150 mitohondrijskih genoma pokazala je da filopatrija ne objašnjava značajne razlike u mitohondrijskoj DNK. Naučnici su ispitali i mogućnosti reprodukcije ograničenog broja ženki, kao i uticaj genetskog drifta, ali nijedna od tih teorija ne daje zadovoljavajući odgovor.

- Mali broj jedinki može izazvati slučajne genetske promene, ali ovaj fenomen selektivno pogađa samo mitohondrijsku DNK. Prirodna selekcija bila bi jedina druga opcija, ali to bi moralo biti – kako smo rekli – brutalno smrtonosno - zaključuje Naylor.

(Telegraf.rs)