Laboratorija u Londonu istražuje morske smrti u kojima smo svi saučesnici

U okviru programa sličnog stvarnom istraživanju zločina, ali za morski svet, obavljeno je više od 4.500 nekropsija na životinjama kao što su delfini, foke i ajkule.

Na hladnoj čeličnoj ploči u Zoološkom društvu Londona (ZSL) leži mrtva pliskavica, najmanji, ali verovatno najsimpatičniji morski sisar Ujedinjenog Kraljevstva.

Preporučujemo

Treba da bude secirana radi utvrđivanja uzroka smrti.

Zločini istraživani u ovoj laboratoriji uključuju delfine ugušene u ribarskim mrežama, kitove raspamećene vojnim sonarom i nasukane na obalu, pliskavice ubijene udarcem prednjeg dela glisera, a neke smrti su posledica najpodmuklije i sve veće pošasti u moru – plastike.

Program koji istražuje nasukivanje kitova postoji 30 godina. Zabeleženo je više od 20.000 nasukivanja kitova, delfina, foka i ajkula. Biolozi su obavili 4.500 nekropsija i dobili retku priliku da saznaju više o životima tih životinja.

Biolozi takođe mogu da saznaju više o pretnjama sa kojima se te životinje suočavaju: promeljivi predatori i plen u vezi sa klimatskim promenama, izbijanje bolesti, hemijsko zagađenje ili plastika.

Ako se nastavi sa bacanjem plastike u okean, postaće kao ograđeno i otpada puno Mediteransko more, gde su smrti povezane sa plastikom uobičajene. Na neki način, Mediteran je znak upozorenja.

Grozna nekropsija pliskavice, malog rođaka delfina, otkriva bitne informacije, a često i uzrok smrti. Ispostavlja se da ova pliskavica nije žrtva zagađenja plastikom, već nasilja. Ispitivanje grudnog koša pokazalo je pocepano masno tkivo i slomljena rebra, što je karakteristično za fatalni udarac kljunastog delfina.

Iz razloga još nepoznatih nauci, delfini često napadaju i ubijaju svoje manje rođake.

Međutim, uzorci tkiva i sadržaja želuca ove i hiljada drugih životinja sadrže dokaze o zagađivačima životne sredine, uključujući mikroplastiku, najpodmukliji oblik zagađenja plastikom.

Nedavna studija ZSL-a i Eksiterskog univerziteta o sadržaju želuca kitova i delfina nasukanih na obalama UK otkrila je mikroplastiku u želucima svih tih životinja.

Druge studije su pronašle još manje „nanoplastične“ čestice u skoro svakom tkivu morskih sisara, od masnog tkiva do mozga.

Nema jasnih dokaza povrede, ali mikroplastika može da oslobodi toksične hemijske aditive korišćene u proizvodnji plastike i da bude površina na kojoj bakterijski „biofilmovi“ rastu sa nepoznatim efektima.

„Imamo male loptice otrova koje plutaju po okeanu i guta ih niz vrsta od dna do vrha lanca ishrane. Počinjemo da otkrivamo kakav uticaj to ima. Težak i prilično grozan rad koji ovde obavljamo nije nikad bio važniji“, kažu biolozi u ZSL.

Delegati ove nedelje idu u Ujedinjene nacije u Ženevi radi nastavka pregovora o globalnom sporazumu o plastici. Reč je o pokušaju da se redukuje nepotrebno korišćenje plastike, da se obezbedi više recikliranja i da se završi sa praksom upotrebe mora kao mesta za bacanje plastičnog otpada.

Mora se početi od aspekta proizvodnje plastike, jer kad dospe u okean – gotovo je nemoguće izaći na kraj s njom. Kako iz okeana ukloniti mikroplastiku ili nanoplastiku, koja je iste veličine ili manja od planktona?

Teško da je naučnicima potrebno još dokaza da je plastika problem. Međutim, istraživači tek počinju da shvataju uticaj nereda koji smo već napravili, a koji bi mogao trajati vekovima. Sama ta činjenica bi trebalo da je dovoljna da podstakne svet na bržu akciju.

(Telegraf Nauka/Sky News)