Nemogući toplotni talasi pogađaju svaki deo sveta: Bez klimatskih promena nijedan od njih ne bi se dogodio

И још сам се над нечим згрозила. Неки модератор форума о безбедности у Београду који наводно едукује младе лидере шта год то значило, назвао је хибридне режиме чудовиштима. Која ће у неком тренутку некога да нападну. И са таквим пристацима и екстремистима неко да прича о клими. Он проглашава милијарде људи и живих врста у тим системима за чудовишта. И неко са таквима да разговара о потребама праведне поделе финансијске штете коју су клими нанеле управо најразвијеније индустријске земље истребивши 73% живог света својом експлоатацијом и продукцијом загађујућих емисија гасова у атмосферу. И то себе назива познаваоцем људских права. Такве треба прве стрпати у неки санаторијум. Па земље и народи имају права на живот, обнову природе, очување сопствених ресурса. Бивши колонизатори су ти који су преко својих компанија претежно рударских и нафтних разорили та друштва. И животну средину. И сада су они чудовишта. Не бих рекла. Чудо ишта су тамо где су бахати милијардери . Тамо седе и доносе одлуке чудовишта. И ови и овакви њихови курсисти из демократије. На крају крајева и Жозеп Бирдљ је свет поделио на башту и џунглу. И све је јасно о колико урођеној потреби за дискриминацијом имају челници одређених институција. Зато ако се не промени неоколонијална свест уредника баште, борба да климатским катастрофама биће борба са ветрењачама. Узалудан посао.

Свет се прегрејао. И то сви понављају и знају. Али потребна је акција како би се стање поправило. Не могу политичари као оркестар на Титанику само да свирају своју партитуру док брод тоне. А тоне убрзано. И људи због свог понашања које је вођено похлепом мањине повлаче за собом целокупан живи свет. Мени је мука од чињенице да лидери не могу да седну за исти сто и преговарају о миру. Како би сви онда могли активно да учествујемо у спасавању природе. Јер каква корист од споразума о клими ако се и даље највише улаже у ратове. У војно- индустријски комплекс. А не у прилагођавање климатским променама, праведној расподели трошкова, улагање у пројекте хитног пошумљавања. Чему док се сви хвале неким својим војним успесима и хипер наоружањем, и прете једни другима. Очигледно је да ће свака земља појединачно морати да се брани од последица глобалног загревања. Зато се и нервирам. Јер су бројним народима потребна и средства и финансијска подршка у овој глобалној суперкризи. Толико неодговорности и небриге у 21 веку. Веку могућности који претварамо у век убрзаног изумирања.