Vreme čitanja: oko 2 min.
Koliko tektonskih ploča ima Zemlja?
Vreme čitanja: oko 2 min.
Taj broj varira od 12 do skoro 100 – i mnoge od njih se čak ne pojavljuju na zvaničnim mapama.
Pre nekoliko milijardi godina, Zemljina površina je bila more istopljenih stena. Dok se ta krčkajuća magma polako hladila, formirana je kontinuirana, kamena ljuska sa gušćim mineralima koji tonu u unutrašnjost planete i manje gustim mineralima koji se izdižu na površinu.
„Tako su formirane ploče na površini Zemlje. Ploča je kora, a onda malo omotača ispod...ispod toga je slabiji materijal“, kaže Ketrin Rikert iz Okeanografskog instituta „Vuds houl“ u Masačusetsu.
Preporučujemo
Ozonski omotač ponovo u problemima: Iznad Antarktika pojavila se rupa velika kao Rusija i Kina zajedno
Najveća solarna oluja identifikovana u prastarim godovima
Taj slabiji materijal je vreo i pokretan. Razlika u jačini između ovih slojeva omogućava preklapajućim pločama da se kreću – sudarajući se, razilazeći i stružući jedna o drugu. U ovim zonama nastaju jazovi i planine, i počinje život vulkana i zemljotresa, piše Live Science.
Većina geologa se slaže da postoji između 12 i 14 „primarnih“ ploča koje pokrivaju najveći deo Zemljine površine, kaže Saskija Goz sa Londonskog imperijalnog koledža. Svaka ima površinu od barem 20 miliona kvadratnih kilometara, a najveće su Severnoamerička, Afrička, Evroazijska, Indo-australijska, Južnoamerička, Antarktička i Pacifička.
Najmonumentalnija od njih je Pacifička ploča, koja zauzima zapanjujućih 103,3 miliona kvadratnih kilometara, a odmah posle nje je Severnoamerička sa 75,9 miliona kvadratnih kilometara.
Pored sedam veoma velikih, postoji još pet malo manjih ploča: Filipinska, Kokos, Naska, Arabijska i Huan de Fuka. Neki geolozi smatraju Anadolijsku (deo veće Evroazijske) i Istočnoafričku ploču (deo Afričke) posebnim entitetima, pošto se pomeraju brzinama koje se jasno razlikuju od brzina glavnih ploča.
Stvari se još komplikuju kad pogledate njihove granice, gde tektonika ploča izaziva cepanje u manje fragmente - mikroploče. One imaju površinu manju od milion kvadratnih kilometara i neki naučnici procenjuju da ih ima oko 57. Međutim, one obično nisu na mapama, što je odraz neizvesnosti u pogledu načina njihovog nastanka.
„Broj mikroploča će nastaviti da se menja u zavisnosti od toga kako ih različiti naučnici definišu i dok saznajemo više o načinu i mestu deformacije na granicama ploča“, kaže Goz.
Dok geolozi razjašnjavaju ovu dinamičnu slagalicu, Zemljine pokretne ploče kreiraju neke fascinantne scenarije. Pacifička ploča je verovatno najbrža, pomerajući se severozapadno 7-10 centimetara godišnje.
„To brzo kretanje je posledica okolnog prstena subdukcionih zona, poznatog kao Vatreni pojas, gde gravitacione sile vuku ploče u dubinu Zemlje“, rekla je Rikert, dodajući da konstantno kretanje možda čak konzumira kontinente. „Mislimo da kontineti ponekad tonu i da će neki deo stvarno otpasti u omotač“.
S obzirom na to da su u igri tako strašne sile, kako će pločama pokrivena površina naše planete izgledati za nekoliko milijardi godina ostaje misterija.
(Telegraf Nauka/Live Science)
Povezane vesti
Dijamanti koji izbijaju iz Zemljinog centra otkrivaju izgubljenu istoriju superkontinenata
Raste od doba dinosaurusa: Superstruktura dva i po puta veća od Srbije još se formira na dnu okeana
Uravnotežene stene na rasedu San Andreas kazuju da „Veliki“ neće biti baš toliko destruktivan
Naučnici otkrivaju izvor neobične deformacije u najvećem kontinentalnom rascepu na Zemlji
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
