Nosimo DNK izumrlih rođaka

Foto: frantic / Alamy / Alamy / Profimedia

Ovi drevni čovekovi rođaci, i drugi zvani denisovci, nekad su živeli zajedno s našim ranim precima homo sapijensima. Mešali su se i imali decu. Tako da nešto od onoga što su bili nikad nije nestalo – u našim je genima. I nauka počinje da otkriva koliko nas to oblikuje.

Pomoću nove i brzo napredujuće sposobnosti da sklopimo fragmente drevne DNK, naučnici otkrivaju da su osobine nasleđene od naših drevnih rođaka i dalje sa nama, utičući na našu plodnost, naše imunske sisteme i čak na način kako se naša tela bore protiv kovida.

Preporučujemo

Tokom samo nekoliko proteklih meseci, istraživači su povezali neandertalsku DNK sa ozbiljnom bolešću šake, oblikom ljudskih noseva i raznim drugim ljudskim osobinama. Čak su i ubacili gen neandertalaca i denisovaca u miševe kako bi ispitali njegove efekte na biologiju i otkrili da im je dao veće glave i dodatno rebro.

Naučnici traže odgovore na pitanja ko smo i odakle dolazimo, a odgovori pokazuju da imamo mnogo više zajedničkog sa našim izumrlim rođacima nego što smo mislili, piše Phys.org.

Neandertalci u nama

Donedavno je genetsko nasleđe prastarih ljudi bilo nevidljivo jer su naučnici bili ograničeni na oblik i veličinu kostiju.

Napredak u pronalaženju i interpretaciji drevne DNK omogućio im je da vide stvari kao što su genetske promene tokom vremena radi boljeg prilagođavanja životnoj sredini, ili putem slučajnosti.

Moguće je čak utvrditi koliko genetskog materijala naših drevnih rođaka koji su se sreli s našim precima nose ljudi iz različitih regiona.

Istraživanja pokazuju da neke afričke populacije skoro uopšte nemaju neandertalsku DNK, dok one evropskog ili azijskog porekla imaju 1-2%. Denisovska DNK je jedva primetna u većini delova sveta, ali čini 4-6% DNK kod ljudi u Melaneziji, koja se proteže od Nove Gvineje do ostrva Fidži.

To možda ne zvuči kao mnogo, ali se uklapa – iako je samo 100.000 neandertalaca ikada živelo, polovina neandertalskog genoma je još prisutna, u malim delovima raštrkana u savremenim ljudima.

Ovo je takođe dovoljno da ima vrlo stvarne posledice na naš život. Naučnici još ne znaju pun domet, ali otkrivaju da može biti i korisno i štetno.

Na primer, neandertalska DNK je povezana sa autoimunskim bolestima kao što su Grejvsova bolest i reumatoidni artritis. Kad je homo sapijens napustio Afriku, nije imao imunitet na bolesti u Evropi i Aziji, ali su imali neandertalci i denisovci koji su već živeli tamo.

Međusobnim razmnožavanjem smo popravili naše imunske sisteme, što je bila dobra stvar pre 50.000 godina. Rezultat je da su danas kod nekih ljudi imunski sistemi previše osetljivi i da se ponekad okreću protiv sebe.

Slično tome, gen povezan sa zgrušavanjem krvi, za koji se veruje da je prenesen od neandertalaca u Evroaziji, možda je bio koristan u surovom i haotičnom svetu pleistocena, ali danas može izazvati rizik od moždanog udara kod starijih ljudi. Za svaku korist, postoji cena u evoluciji.

Godine 2020, naučnici su otkrili da je veliki genetski faktor rizika za težak kovid-19 nasleđen od neandertalaca.

Sledeće godine je otkriveno da skup DNK varijanti duž jednog hromozoma nasleđenog od neandertalaca ima suprotan efekat – štiti ljude od teškog kovida.

Lista se nastavlja. Istraživanje je povezalo neandertalske genetske varijante sa bojom kože i kose, osobinama u ponašanju, oblikom lobanje i dijabetesom tipa 2. Jedna studija je otkrila da ljudi koji prijavljuju da osećaju više bola nego drugi verovatno imaju neandertalski receptor za bol. Druga studija je otkrila da je trećina žena u Evropi nasledila neandertalski receptor za hormon progesteron, što je povezano sa većom plodnošću i manjim brojem pobačaja.

Mnogo manje se zna o našem genetskom nasleđu od denisovaca – iako su neka istraživanja povezala gene od njih sa metabolizmom masti i boljom adaptacijom na velike visine. Denisovska DNK je pronađena kod Tibetanaca, koji danas uspešno žive u sredinama sa niskim nivoom kiseonika.

Naučnici su čak pronašli svedočanstva o „fantomskim populacijama“ – grupama čiji fosili još nisu pronađeni – unutar genetskog koda savremenih ljudi.

Zašto smo mi preživeli?

U prošlosti je priča o opstanku savremenih ljudi uvek pričana kao priča o uspehu, gotovo kao herojska priča u kojoj se homo sapijens izdigao iznad ostatka prirodnog sveta i prevazišao „nedostatke“ svojih rođaka.

To jednostavno nije tačno. Neandertalci i denisovci su već postojali hiljadama godina dok homo sapijens nije napustio Afriku. Naučnici su mislili da smo mi pobedili zato što smo imali složenije ponašanje i superiorniju tehnologiju. Međutim, nedavna istraživanja pokazuju da su neandertalci pričali, spremali jela na vatri, pravili umetničke predmete, imali razvijena oruđa i lovačko ponašanje, i čak nosili šminku i nakit.

Nekoliko teorija sad povezuje naš opstanak sa sposobnošću da putujemo nadaleko i naširoko. „Proširili smo se po celom svetu, mnogo više nego ovi drugi oblici“, rekao je Hugo Sebert sa Instituta Karolinska.

Dok su neandertalci bili posebno prilagođeni na hladne klimate, homo sapijens je mogao da se raširi na sve različite vrste klimata nakon što se pojavio u tropskoj Africi. Mi smo toliko prilagodljivi, kulturno prilagodljivi, na tako mnogo mesta u svetu“, rekao je Rik Pots iz Smitsonovskog instituta, direktor programa ljudskog porekla.

U međuvremenu, neandertalci i denisovci su se suočavali sa teškim uslovima na severu poput ledenih doba i ledenih ploča koji su ih verovatno zarobljavali na malim prostorima. Živeli su u manjim populacijama sa većim rizikom od genetskog kolapsa.

Osim toga, mi smo imali okretna, efikasna tela. Potrebno je mnogo više kalorija da se nahrane krupni neandertalci nego relativno mršavi homo sapijensi, tako da je neandertalcima bilo teže da se snalaze i kreću unaokolo, naročito kad nema dovoljno hrane.

Naučnici ukazuju na još jednu intigantnu hipotezu – da su psi igrali značajnu ulogu u našem preživljavanju. Pronađene su lobanje pripitomljenih pasa na lokacijama homo sapijensa iz još dalje prošlosti. Naučnici veruju da su psi olakšavali lov.

Do vremena od pre otprilike 30.000 godina, sve druge vrste hominina na Zemlji su izumrle, ostavljajući homo sapijense kao poslednje žive ljude.

Interakcija i mešanje

Ipak, svako novo naučno otkriće ukazuje na to koliko dugujemo našim prastarim rođacima.

U evoluciji čoveka nije se radilo o „preživljavanju najsposobnijih i ekstinkciji“, već o „interakciji i mešanju“.

Istraživači očekuju da će saznati još više dok nauka napreduje, omogućavajući im da izvuku informacije iz sve sitnijih tragova prastarih života. Čak i kad fosili nisu dostupni, DNK danas može da se nađe u zemljištu i sedimentu gde su prastari ljudi živeli.

Postoje manje istražena mesta na svetu gde bi se moglo više saznati. „Biobanke“ koje sakupljaju biološke uzorke će verovatno biti ustanovljene u još većem broju zemalja.

Dok se produbljuje znanje o genetskom nasleđu čovečanstva, naučnici očekuju da će pronaći još dokaza o tome koliko smo se mešali s našim drevnim rođacima i svemu što su nam ostavili.

Možda ne bi trebalo da ih smatramo toliko drugačijim.

(Telegraf Nauka/Phys.org)