Prvi pogled na genetiku černobiljskih pasa

Printscreen/Ruptly

Preporučujemo

U prvoj genetskoj analizi tih životinja, naučnici su otkrili da su psi koji žive u industrijskoj zoni nuklearne elektrane genetski drugačiji od pasa koji žive u udaljenijim oblastima.

Iako je tim uočio razliku između psećih populacija, istraživači nisu odredili radijaciju kao razlog bilo kojih genetskih razlika. Međutim, buduće studije zasnovane na tim nalazima mogu doprineti otkrivanju kako radioaktivne sredine utiču na životinjske genome, piše Science News.

To bi moglo imati implikacije u pogledu drugih nuklearnih katastrofa i čak svemirskih putovanja ljudi, kaže Timoti Muso, evolucioni ekolog na Univerzitetu Južne Karoline u Kolumbiji. „Imamo velike nade da ono što naučimo o ovim psima...može pomoći razumevanju ljudske izloženosti zračenju u budućnosti“, rekao je on.

Nakon prvog putovanja 1999, Muso je prestao da broji koliko je puta bio u Černobilju. „Izgubio sam trag posle otprilike 50 poseta“.

Prvi put je sreo černobiljske poludivlje pse 2017, prilikom putovanja sa jednom organizacijom za veterinarsku brigu o životinjama. Ne zna se mnogo kako su tamošnji psi preživeli posle nuklearne nesreće. Godine 1986, eksplozija jednog od reaktora nuklearne elektrane izazvala je katastrofu koja je poslala u vazduh veliku količinu radioaktivnih izotopa. Kontaminacija od radioaktivnog oblaka uveliko se završila u okolini, u regionu koji se sad zove Černobiljska zona isključenja.

Psi žive u toj oblasti od katastrofe, a hrane ih černobiljski čistači i turisti. Oko 250 lutalica živi u i oko nuklearne elektrane, među praznim postrojenjima za preradu goriva i u senci uništenog reaktora. Još stotine lutaju malo dalje u zoni isključenja, oblasti veličine Josemitskog nacionalnog parka.

Tokom Musoovih poseta, njegov tim je sakupljao uzorke krvi tih pasa radi DNK analize, što je omogućilo istraživačima da mapiraju složene porodične strukture tih pasa. „Znamo ko je rod s kim“, kaže Ilejn Ostrander, genetičarka iz Nacionalnog instituta za istraživanje ljudskog genoma u Betezdi u Merilendu. „Znamo njihovo nasleđe“.

Pseći čopori nisu samo gužva divljiv pasa, kaže ona. „Oni su zapravo porodice pasa koji se razmnožavaju i žive u nuklearnoj elektrani. Ko bi to pomislio?“.

Psi u zoni isključenja dele poreklo sa nemačkim ovčarima i drugim rasama ovčara, kao mnogi drugi psi iz Istočne Evrope koji se slobodno razmnožavaju. Iako je istraživanje otkrilo da psi u oblasti nuklearne elektrane izgledaju genetski drugačije nego psi iz naselja Černobilj, udaljenog oko 15 kilometara, ne zna se da li je radijacija prouzrokovala te razlike ili nije, kaže Ostrander. Psi su možda genetski drugačiji prosto zato što žive u relativno izolovanoj oblasti.

Novo otkriće nije toliko iznenađujuće, kaže Džim Smit, istraživač životne sredine sa Univerziteta Portsmut u Engleskoj. On je zabrinut da bi ljudi mogli pretpostaviti „da radijacija ima nešto s tim“, ali „nema dokaza za to“.

Naučnici decenijama pokušavaju da utvrde kako izloženost radijaciji u Černobilju utiče na živi svet. „Posmatrali smo posledice po ptice, glodare, bakterije i biljke“, kaže Muso. Njegov tim je pronašao životinje sa povišenim stopama mutacije, kraćim životnim vekom i ranim početkom katarakte.

Nije lako razabrati efekte niske radijacije među drugim faktorima, kaže Smit. „Te studije su vrlo teške...ima mnogo toga drugog što se dešava u prirodnoj sredini“. Štaviše, životinje mogu ostvariti neke koristi kad ljudi napuste kontaminirane zone.

Kako se, i da li se, šteta od radijacije gomila u genomima pasa je nešto što se sad istražuje, kaže Ostrander. Poznavanje genetske pozadine pasa olakšaće da se uoče bilo kakvi alarmi u pogledu radijacije, kaže Bridžet fon Holt, evoluciona genetičarka sa Univerziteta Prinston. „Izgleda mi kao uzbudljiva serija, želim da znam više“.

(Telegraf Nauka/Science News)