Ljudi su nekad noću spavali iz dva puta: Evo zašto je ova navika nestala

Istorijski dokazi pokazuju da su ljudi u prošlosti praktikovali "bifazni san", odnosno spavanje u dva odvojena dela tokom noći, sa budnim periodom između. Ova navika, poznata kao "prvi san" i "drugi san", bila je uobičajena u Evropi do kraja 18. veka, ali je postepeno nestala pod uticajem industrijalizacije i modernog načina života.

Prema članku objavljenom na portalu "ScienceAlert", koji se poziva na rad istoričara Rodžera Ekirha (Roger Ekirch) sa Virginia Tech univerziteta, bifazni san je bio široko rasprostranjen u srednjem veku i ranom modernom periodu. Ljudi bi legli da spavaju ubrzo nakon zalaska sunca, spavali oko četiri sata (prvi san), zatim se budili na jedan do tri sata tokom kojih su obavljali razne aktivnosti – od molitve i čitanja do razgovora, seksa ili čak poseta komšijama. Nakon toga bi usledio "drugi san" do svitanja.

Preporučujemo

Ekirch je prikupio preko 500 istorijskih izvora, uključujući dnevnike, sudske zapise, medicinske tekstove i književna dela, koji potvrđuju ovu praksu. Na primer, u engleskim sudskim dokumentima iz 17. veka pominje se da su lopovi često koristili period budnosti između dva sna za provale, jer su znali da će kuće biti otvorene. Francuski lekar iz 16. veka savetovao je parovima da vode ljubav upravo u tom međuperiodu, smatrajući ga najplodnijim.

Zašto je bifazni san nestao?

Prema Ekirchu, ključni faktor za nestanak ove navike bila je pojava ulične rasvete u gradovima krajem 17. i početkom 18. veka. U Londonu i Parizu, ulične lampe su produžile dnevne aktivnosti, pomerajući vreme odlaska na spavanje na kasnije sate. Ovo je dovelo do konsolidacije sna u jedan dugi blok, umesto dva odvojena. Industrijska revolucija dodatno je ubrzala ovu promenu. Fabrički radnici morali su da ustaju rano, bez obzira na prirodni ritam, što je učinilo bifazni san nepraktičnim.

Do kraja 19. veka, medicinski stručnjaci su počeli da promovišu osmočasovni neprekidni san kao ideal, a električno osvetljenje omogućilo je aktivnosti duboko u noć.

Da li je bifazni san prirodniji?

Neka istraživanja sugerišu da je bifazni san možda bliži prirodnom ljudskom ritmu. Eksperiment psihijatra Tomasa Vera (Thomas Wehr) iz 1990-ih pokazao je da, kada su ljudi izloženi 14 sati mraka dnevno (bez veštačkog svetla), spontano prelaze na bifazni obrazac sna – spavajući oko četiri sata, budni jedan do dva sata, pa još četiri sata. Tokom budnog perioda, učesnici su imali povišen nivo prolaktina, hormona koji izaziva opuštenost sličnu meditaciji. Ovo podržava ideju da je međuperiod bio vreme za refleksiju i opuštanje, a ne samo za obavljanje poslova.

Savremeni povratak staroj navici?

Danas, sa fleksibilnim radnim vremenima i radom od kuće, neki ljudi ponovo eksperimentišu sa bifaznim snom. Međutim, stručnjaci upozoravaju da naglo prekidanje sna može poremetiti cirkadijalni ritam i dovesti do problema sa spavanjem.

"Istorija pokazuje da je naš trenutni monofazni san relativno nov izum", kaže Ekirch. "Razumevanje prošlosti može nam pomoći da bolje upravljamo snom u savremenom svetu."

(Telegraf Nauka/Science Alert)