Naučnici šokirani pošto su ubacili ljudsku DNK staru 40.000 godina u miševe

Naučnici u Japanu su ubrizgali neandertalsku DNK staru 40.000 godina u miševe, izazivajući neočekivane promene u njihovim skeletima. Rezultati daju iznenađujuće nove uvide u drevnu ljudsku vrstu.

U zapanjujućoj novoj studiji, genetičari u Japanu su otkrili kako ubrizgavanje 40.000 godina stare neandertalske DNK u miševe dovodi do znatnih promena u njihovim skeletnim strukturama.

Preporučujemo

Ovaj eksperiment pomoću najsavremenije tehnologije genske modifikacije otkrio je fizičke odlike koje predstavljaju davno izumrle pretke čoveka, dajući uvid u evoluciju naše vrste.

Naučnici u Kjotu su pomoću tehnologije CRISPR ubacili gensku varijantu u laboratorijske miševe. Gen GLI3 je prisutan kod neandertalaca i denisovaca, drevnih ljudskih rođaka koji su živeli pre više desetina hiljada godina. Cilj je bilo razumevanje kako drevne genetske varijante doprinose skeletnim razlikama između ranih ljudi i modernog homo sapijensa.

Specifična varijanta ubrizgana u miševe bila je R1537C – mutacija u genu GLI3 koja utiče na razvoj kostiju i organa tokom rasta embriona. Naučnici su se nadali da bi ova mutacija mogla reflektovati skeletne odlike viđene kod neandertalskih fosila, kao što su široki grudni koševi, izdužene lobanje i jaki obrvni grebeni.

Rezultati su bili neposredni i upečatljivi. Genetski modifikovani miševi počeli su da razvijaju fizičke odlike slične neandertalskoj anatomiji. Neki od miševa su dobijali šire lobanje, dok su drugi pokazivali znakove iskrivljenosti kičme nalik skoliozi i anomalije rebara. Ove promene su ličile na skeletne odlike obično povezivane sa neandertalskim ostacima, poput širih grudnih koševa i jače torzije rebara.

Ovaj eksperiment predstavlja jednu od dosad najjasnijih demonstracija kako specifični drevni geni mogu da utiču na skeletnu morfologiju, bacajući svetlo na biološke razlike koje su razdvajale rane vrste čoveka od modernih ljudi.

Modifikovani miševi su ispoljavali te odlike bez velikih razvojnih problema obično povezanih sa genskom mutacijom, što ukazuje da je varijanta R1537C imala suptilniji uticaj na razvoj miševa.

Neandertalski geni su još prisutni u modernim ljudima

Mutacija R1537C nije ograničena na drevnu prošlost. Još postoji u malim delovim moderne ljudske populacije, naročito u neafričkim grupama. Po podacima iz Projekta 1000 genoma, ta varijanta je prisutna kod 3,7% do 7,7% evropskih populacija, a ređe u afričkim populacijama.

Moguće je da izvesne neandertalske odlike još oblikuju ljudsku biologiju danas, iako su ti rani ljudi izumrli pre više od 40.000 godina. Studija naglašava kako genetski ostaci tih drevnih hominina nastavljaju da postoje u modernim genomima i mogu da utiču na osobine kao što su razvoj kostiju ili čak podložnost određenim stanjima.

Istraživači takođe ispituju kako ova drevna genska varijanta reaguje sa širim genetskim okruženjem modernih ljudi. Studija ukazuje da su neandertalci možda doživeli slabija ograničenja u razvojnim procesima, omogućavajući da mutacije poput R1537C opstanu i čak doprinesu karakterističnim skeletnim odlikama. To bi moglo objasniti zašto su neke neandertalske odlike još vidljive u današnjim ljudskim populacijama.

Iako modifikovani miševi nisu pokazivali ozbiljnije deformacije obično povezane sa mutacijama GLI3 – poput polidaktilije ili nenormalnog razvoja udova – istraživači su osmotrili suptilne, ali značajne promene u načinu na koji taj gen reguliše proces razvoja.

Ovo sugeriše da drevne homininske varijante, iako doprinose odlikama specifičnim za vrstu, mogu biti značajne za oblikovanje i izumrlih i živih ljudskih tela.

(Telegraf Nauka/Daily Galaxy)