Naučna otkrića o učenju matematike: Zašto je važno razvijati razumevanje, strategiju i refleksiju, a ne brzinu

Deca aritmetiku najbolje usvajaju kroz pažljivo osmišljeni ciklus učenja, koji kombinuje konceptualno razumevanje, vremenski ograničenu vežbu i refleksivni razgovor – čime se prekida zabluda da je brzina jedini pokazatelj znanja. To je otkrila nova analiza predstavljena časopisu Psychological Science in the Public Interest.

Učionice širom sveta često odjekuju pitanjem: Koliko je 6 puta 8? Očekuje se brz odgovor – što brže, to bolje. Ovakav pristup učenju aritmetike decenijama je bio norma, a od dece se tražilo da automatski znaju tablice množenja napamet, što je često podrazumevalo besomučno ponavljanje. Međutim, nova naučna analiza razbija ovu paradigmu, sugerišući da brzina sama po sebi nije merilo matematičke fluentnosti – već da istinsko razumevanje, strateško učenje i razgovor igraju ključnu ulogu u ovladavanju aritmetikom., prenosi SciTech Daily.

Preporučujemo

Autori ovog opsežnog pregleda, među kojima su istraživači Nikol Meknil, Nensi Džordan, Aleksandrija Vijegut i Danijel Ansari, analizirali su bogat korpus kognitivno-razvojnih istraživanja, neuroimaging studija i nastavnih praksi. Njihov zaključak: deca najbolje uče kada im se omogući da uče brojeve i operacije kroz razumevanje, uz pažljivo doziranu vežbu i prostor za promišljanje

Iako je sposobnost da dete brzo odgovori na matematičko pitanje poželjna, autori ističu da prava aritmetička fluentnost podrazumeva mnogo više. Ona obuhvata sposobnost deteta da uoči odnose između brojeva, da primeni strategije i da razume zašto neko pravilo važi. Na primer, dete koje zna da je 6 × 8 = 48 samo zato što je to napamet naučilo, može imati slabiju osnovu od deteta koje koristi strategiju kao što je: „Znam da je 6 × 4 = 24, pa puta dva je 48“

Ovakva fleksibilnost dolazi iz bogatog, višeslojnog razumevanja koje se gradi postepeno – i upravo tu leži ključ uspešnog učenja matematike.

Pravolinijski proces

Autori se oslanjaju na teorije koje učenje aritmetike ne posmatraju kao pravolinijski proces. Umesto toga, deca se prirodno kreću između dva oblika znanja: implicitnog (intuitivnog, nesvesnog) i eksplicitnog (svesnog, obrazloženog). Dete, na primer, može znati da je 2 + 2 = 4 jer to vidi i oseća kao očigledno, ali ne ume da objasni zašto je to tačno. Kroz promišljanje, razgovor i razmenu ideja, ono postupno dolazi do dubljeg razumevanja. Kada se takvo znanje dovoljno učvrsti, dete ga primenjuje s lakoćom – bez potrebe da svaki put svesno analizira svaki račun ili razmatra svaki korak.

Drugim rečima, cilj nije da dete postane samo brzo, već da razvije preciznost, sigurnost i sposobnost prilagođavanja različitim vrstama zadataka. To se ne postiže mehaničkim ponavljanjem, već podsticanjem strategijskog mišljenja i omogućavanjem detetu da otvoreno izražava svoje razumevanje kroz govor, dijalog i zajedničko promišljanje.

Studija poziva na promenu fokusa u nastavnoj praksi i odustajanje od jednostavnih kvizova i testova brzine kao glavnog oblika procene znanja. Umesto toga, nastavnici i roditelji trebalo bi da u svakodnevno učenje uvode elemente koji podstiču dublje razumevanje i razvijaju istinsku matematičku pismenost.

Rano i precizno praćenje dečjeg razumevanja brojeva omogućava blagovremeno prepoznavanje mogućih teškoća u osnovama, čime se otvara prostor za ciljanu podršku. Učenje misaonih strategija, poput „uvek saberi veći broj prvi“ ili „redosled sabiranja ne menja rezultat“, osnažuje detetovu sposobnost da prepoznaje obrasce i logičke odnose među brojevima. Strukturisana praksa prisećanja činjenica uvodi se tek nakon što je dete potpuno usvojilo pojmove koje vežba, jer se tek tada znanje zaista produbljuje i postaje primenljivo u različitim situacijama. Vremenski ograničena vežba, iako često korišćena kao sredstvo za podsticanje brzine, ima svoju pravu svrhu tek kada dete već tačno zna sadržaj koji automatizuje – u suprotnom, može izazvati frustraciju umesto napretka.

Poseban značaj ima refleksija kroz razgovor, jer omogućava detetu da jasno izrazi tok svog razmišljanja, da učvrsti razumevanje i razvije poverenje u sopstvene sposobnosti. Ovakav pristup ne gradi samo znanje, već i osećaj sigurnosti i samopouzdanja koji su ključni za dugorošan uspeh u učenju matematike.

Učenje algebre

Autori ističu da fluentnost u osnovnoj aritmetici ima dalekosežne posledice. Deca koja ovladaju ovim veštinama lakše prelaze na učenje algebre, bolje rešavaju tekstualne zadatke i razumeju razlomke. Dugačak niz istraživanja takođe ukazuje da postoji povezanost između ranih matematičkih veština i budućeg obrazovanja, zapošljivosti i prihoda

U tom svetlu, poziv na uvođenje razvojne kognitivne nauke u obrazovanje nastavnika nije samo akademska preporuka – već društvena potreba.

Podrška učenju matematike ne dešava se samo u učionici. Autori podsećaju da roditelji imaju ogroman uticaj, naročito u predškolskom uzrastu. Brojanje igračaka, imenovanje količina, svakodnevne igre sabiranja i oduzimanja – sve to čini da dete razvije osećaj za brojeve. Međutim, upozoravaju i na potencijalno negativan uticaj ako roditelji izražavaju strah ili anksioznost prema matematici, jer to prenose i na decu.

U pratećem stručnom komentaru, psihološkinja Melisa Libertus ističe da ovaj rad ne samo da nudi jasan, naučno zasnovan put učenja aritmetike, već otvara i nova pitanja. Kako digitalne aplikacije mogu pomoći prilagođenom učenju? Kako prepoznati i ublažiti matematičku anksioznost?

Ali poruka je jasna – matematika se ne uči pamćenjem, već razumevanjem.

- Ako želimo da deca odrastu u odrasle osobe koje razumeju svet brojeva, logike i odnosa, moramo ih naučiti da misle, da govore o matematici i da povezuju činjenice – a ne da samo brzo odgovaraju – dodaje ona.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)