Sve mora da ima granicu – maksimalno očekivano trajanje ljudskog života

Starenje je jedna od nekoliko odlika zajedničkih svim živim bićima. Ljudi, naročito, žive duže danas nego u prošlosti. To je uveliko posledica društvenog razvoja koji uključuje vakcine, antibiotike, javnu zdravstvenu infrastrukturu, sanitaciju, higijenu, ranu dijagnostiku i povećanu svest javnosti o zdravlju i dugovečnosti.

Većina ljudi neće doživeti 100 godina starosti uprkos tom napretku u pogledu javnog zdravlja. Pet godina nakon početka pandemije kovida-19 prosečna očekivana trajanja života u Sjedinjenim Američkim Državama su se smanjila.

Preporučujemo

Za američke starosedeoce i urođenike Aljaske, očekivano trajanje života je opalo za 6,6 godina na 65,2, kaže analiza iz 2023. Očekivano trajanje života se smanjilo za oko četiri godine u slučaju crnih i hispanskih Amerikanaca – na 70,8, odnosno 77,7 godina. Kod azijskih i belih Amerikanaca došlo je do pada od otprilike dve godine, na 83,5 i 76,4.

Na Zemlji ne postoji nijedno poznato stvorenje koje neće umreti u nekom trenutku. Međutim, očigledno postoji značajna varijacija u očekivanom trajanju života i očekivanom trajanju zdravog života. Koliko dugo možemo da živimo i imamo tip psihološkog, funkcionalnog i društvenog života koji život čini vrednim življenja?

Istraživanje pokazuje da je prirodna granica trajanja ljudskog života oko 122 godine, na osnovu činjenice da je najdugovečnija osoba umrla sa 122 godine, a ne zna se da je neko živeo duže.

Zaista, niko ne zna. Međutim, verovatno će biti kraće od biološkog maksimuma koji bi ljudsko biće moglo da doživi.

Takođe, postoji razlika između očekivanog trajanja života i stope starenja. Mnogi faktori utiču na očekivano trajanje života u SAD. Dok ljudi stare, njihova podložnost hroničnim bolestima kao što su srčana bolest, razni kanceri i dijabetes raste. U slučaju mlađih ljudi, nesreće, nasilje i predoziranja umnogome doprinose ranoj smrtnosti.

Očekivano trajanje života za sve demografske grupe zavisi od prihoda, obrazovanja, pristupa zdravstvenoj zaštiti i drugih socioekonomskih i sistemskih faktora.

Kad je u pitanju rasa, na primer, sistemska nejednakost obično dovodi do loših zdravstvenih ishoda. Iako napredak u medicini i tehnologiji povećava trajanje života, ovi faktori, plus šire krize javnog zdravlja, poput opioidne epidemije i kovida-19, značajno utiču na našu sposobnost da živimo duže.

Stopa kojom telo stari, međutim, odnosi se na biološku brzinu kojom naša tela propadaju tokom vremena zbog oštećenja ćelija, genetskih faktora i uticaja životne sredine.

Ljudi su izloženi stvarima koje se akumuliraju u telu i telo više nije dovoljno otporno. Čak i ako zamislite osobu koja boravi samo u sobi i nikad nije izložena ekološkim uticajima, umreće samo putem bioloških procesa. Mi ostali koji verovatno nećemo provesti živote pod staklenim zvonom bićemo izloženi stvarima koje menjaju način na koji naša tela stare, poput Sunčevog zračenja i zagađenja vazduha, prosto zato što živimo obično.

Neki ljudi pokušavaju da smanje uticaj faktora životne sredine na svoje živote putem sredstava za produženje života i bioinženjeringa. Ovo uključuje injekcije NAD+ (enzima protiv starenja), ekstremne prehrambene restrikcije, injekcije plazme, stotine suplemenata itd.

Najekstremniji primer je opsesivna potraga biznismena Brajana Džonsona za mladošću i besmrtnošću, o čemu je „Netfliks“ snimio dokumentarni film. Njegova sredstva su možda ekstremna, ali je motiv razumljiv.

Kontrola u ovom smislu predstavlja iluziju. Dok Džonson ima milione dolara na raspolaganju da eksperimentiše sa mnoštvom terapija – „Blumberg“ procenjuje da troši dva miliona dolara godišnje na doktore i tretmane – većina ljudi nema. Starenje je uveliko posledica okolnosti u kojima su ljudi rođeni, a usled socioekonomskih i sistemskih faktora, kao što su siromaštvo i rasizam, od njih je sve teže pobeći.

Nečija lokacija, na primer, može odrediti životne ishode i rizik od hroničnih oboljenja. U SAD, dva čoveka koja žive samo nekoliko kilometara jedan od drugog, mogu imati drastično drugačije zdravstvene ishode i njihova tela mogu stariti drastično različitim brzinama zbog stresa, pristupačnosti zdravstvene nege ili ishrane.

S druge strane, ljudi koji žive u Mediteranu su deo društva izgrađenog oko dugovečnosti zbog šireg pristupa kvalitetnijoj ishrani i boljoj kulturi u odnosu posao-život. To je fundamentalno drugačija struktura sa različitim sistemom vrednosti.

Tokom poslednjih 100 godina, sigurno u razvijenim zemljama poput SAD i sve više širom sveta, fenomenalna količina vremena je dodata očekivanom trajanju ljudskog života. Međutim, te dodatne godine nemaju baš ništa sa usporavanjem suštinskog starenja naših tela.

Problem starenja je gurnut u stranu. Alchajmerova bolest je u porastu, kao i druga hronična stanja povezana sa starenjem, zbog toga što ljudi žive duže. Mnogi od nas dožive sedamdesete i to starenje se manifestuje hroničnim bolestima.

Ipak, najbolji lekovi protiv lošeg starenja su stvari koje su nam majke i bake govorile da radimo: redovno vežbajte, nemojte pušiti, nemojte piti previše alkohola i držite se dalje od veoma obrađene hrane, fokusirajući se na izbalansiranu ishranu sa zdravim neprocesuiranim namirnicama.

(Telegraf Nauka/Popular Science)