9 načina modifikacije tela - od vezivanja stopala do kastracije

Mnogi tipovi modifikacije tela stari su stotinama ili hiljadama godina i otkrivaju da naši drevni preci nisu bili mnogo drugačiji od nas.

Hiljadama, ako ne i desetinama hiljada godina, ljudi vole da ukrašavaju i menjaju svoja tela. Drevni ljudski ostaci sačuvali su dokaze o raznim tipovima modifikacije tela, piše Live Science.

Preporučujemo

Prakse koju su danas aktuelne, uključujući tetoviranje i usne diskove, pronađene su kod mumija starih 5.000 godina, dok se tragovi napuštenih praksi, poput vezivanja stopala i oblikovanja glave, mogu videti na skeletima starim više hiljada godina.

Kao što danas postoje mnogi razlozi za modifikovanje tela, verovatno je i u prošlosti bilo mnogo motiva, kao što su uključenost u grupu, izražavanje individualnosti i proslava neke životne tranzicije.

Sledi devet od najčešćih načina na koje su drevni ljudi modifikovali svoja tela.

1. OBLIKOVANJE GLAVE

Takođe poznata kao modifikacija lobanje, praksa oblikovanja glave je viđena širom Evrope, Afrike, Azije i Amerika, a možda su je izvodili čak i neandertalci.

Oblikovanje glave je drevna praksa u kojoj je majka ili drugi staratelj omotao glavu deteta mekim zavojima kako bi se podstakao rast kostiju lobanje u određenom pravcu. Arheolozi su pronašli brojne primere oblikovanih lobanja, a nekoliko stručnjaka radi na razumevanju ove prakse i otkrivanju koliko je stara.

Neki od najstarijih dokaza za oblikovanje glave potiču iz pokrajine Đilin na severoistoku Kine i iz pećine u priobalnoj Liguriji u Italiji. U oba slučaja, lobanje koje su duže i uže od proseka sugerišu da se oblikovanje glave dešavalo pre najmanje 12.000 godina. Neke od mnogih drugih kultura koje su praktikovale oblikovanje glave uključuju ljude iz kamenog doba u Francuskoj, vikinške žene na švedskom ostrvu Gotland, Hune u Mađarskoj i Hrvatskoj, prehispanske ljude u Meksiku i Argentini, rane srednjovekovne Evropljane i drevne Japance.

Danas, neka deca sa plagiocefalijom – ravnom površinom na zadnjem delu glave – nose kacige da bi im se lobanje razvijale u okruglijem obliku.

2. VEZIVANJE STOPALA

Pre više od 1.000 godina u Kini, praksu vezivanja stopala je prihvatila elita. Ovaj tip modifikacije tela uključivao je čvrsto umotavanje stopala mladih devojaka tako da im se kosti pomere, stvarajući stopala koja izgledaju izuzetno maleno.

Kina je pokušala da zabrani ovu praksu nekoliko puta u poslednjim vekovima jer su se devojčicama kosti lomile, a po zarastanju su postojale teškoće u hodanju u specijalnim „lotosovim cipelama“. Vezivanje stopala je opstalo u ruralnim oblastima Kine do oko 1950. godine, što znači da verovatno još ima živih Kineskinja čija su stopala bila vezana kao preduslov za „ispravan“ brak.

Iako je praksa vezivanja stopala nestala, ljudi danas i dalje podvrgavaju svoja stopala neugodnim cipelama, poput onih sa izuzetno visokim štiklama, radi „lepote“.

3. PIRSING

Pošto se većina bušenja kože obavlja u mekom tkivu, koje ne opstaje baš dugo nakon smrti osobe, arheolozi nisu sigurni koliko daleko u prošlost seže ova praksa modifikacije tela. Međutim, neke od najstarijih poznatih zlatnih minđuša, otkrivene na groblju u Varni u Bugarskoj, potiču iz 4600. godine pre nove ere.

Drugi dokazi o drevnim tehnikama pirsinga dolaze od mumije poznate kao Ledeni čovek Eci, koja je otkrivena visoko u italijanskim Alpima. Analizom tela je otkriveno da su mu ušne resice namerno istegnute, verovatno kao kulturna praksa, pre 5.300 godina. Nije jasno da li je nosio neke čepove u ušnim rupama.

Nedavna studija o skeletima starim 29.000 godina, pronađenim u Češkoj, otkrila je da su osobe stare samo 10 godina imale istrošene zube sa strane obraza, verovatno zbog pirsinga obraza. Dugotrajna upotreba bi uzrokovala ravne površine na očnjacima i pretkutnjacima, kao i zbijanje zuba.

Iako stručnjaci nisu sigurni kad je tačno smišljeno bušenje kože, pošto su pirsinzi danas izuzetno česti – oko 84% žena u SAD ima probušene uši – možda je bilo često i u prošlosti.

4. TETOVAŽE

Ledeni čovek Eci takođe daje najranije dokaze o drevnom tetoviranju, praksi koja se nastavlja i danas. Mnoge od Ecijevih tetovaža, ima ih 61 i sve su jednostavne linije i tačke, nalaze se preko delova tela gde je verovatno osećao bol od artritisa i povreda, što sugeriše da su njegove tetovaže možda bile medicinske, slično akupunkturi. Dve egipatske mumije isto imaju linearne tetovaže, otkrivajući da je ova praksa postojala na najmanje dva kontinenta pre 5.000 godina.

Kompleti za tetoviranje od pre 2.700 godina otkriveni su u Polineziji, dok su veoma dekorativne tetovaže pronađene na telima drevnih žitelja Pazirika, sačuvanih u sibirskom permafrostu 2.300 godina. U Africi su arheolozi pronašli hrišćanske tetovaže na deci u Nubiji i odraslima u Sudanu. Retki primeri tetovaža na licu pronađeni su i u Andima.

Foto: Instagram / modifiedapparition

Danas, skoro 1 od 3 Amerikanca ima tetovažu, a neki imaju slučajne od dečijih „sukoba“ sa olovkama. Međutim, možda bi trebalo dobro da razmislite o tetoviranju očne jabučice.

5. PRSTENOVI ZA VRAT

Istezanje vrata je mnogo ređe od pirsinga ili tetoviranja. Kao praksa modifikacije tela u nekim afričkim i azijskim kulturama, kao što je narod Kajan u Burmi, istezanje vrata se vrši stavljanjem sve većeg broja krutih prstenova ili namotaja oko vrata devojčice.

Međutim, ova praksa zapravo ne isteže vrat, barem ne u smislu izmene pršljenova. Umesto toga, prstenovi guraju nadole ključne kosti i gornja rebra, stvarajući iluziju izduženog vrata, što se smatra lepim. Kad se prstenovi nose nekoliko godina, mišići vrata i gornjeg dela leđa mogu oslabiti, ali ciljane vežbe mogu to popraviti.

Pronađen je samo jedan potencijalni arheološki primer istezanja vrata. Na groblju iz 11. veka na prostoru današnje Ukrajine, arheolozi su iskopali skelete nekoliko žena koje su sahranjene sa pažljivo izrađenim prstenovima za vrat. Stručnjaci nisu sigurni da li su prstenovi bili za istezanje vrata, ali su otkriće protumačili kao pokazatelj društvenog statusa.

6. DENTALNE MODIFIKACIJE

Današnja stomatologija često teži sprečavanju kvara zuba i ublažavanju bolova od karijesa ili inficiranih viličnih kostiju. Najraniji dokazi da su drevni ljudi popravljali svoje zube potiču iz Luke u severnoj Italiji. Pre oko 13.000 godina, dva gornja sekutića osobe su izbušena i ubačena je supstanca slična katranu. Veštački zubi korišćeni kao implantati pronađeni su u ustima Egipćanina iz vremena pre 5.500 godina i Kelta od pre 2.400 godina. Zlatni zubni rad je otkriven u ostacima iz Grčke 14. veka i Francuske 17. veka.

Međutim, ljudi su takođe modifikovali svoje zube u kozmetičke svrhe gotovo isto toliko dugo. Dok su mnogi današnji kozmetički zubni tretmani usmereni na to da zubi budu praviji i belji, to nije uvek bio ideal lepote.

Gotovo 5.000 godina, ljudi na Tajvanu su praktikovali dentalnu ablaciju, što je namerno uklanjanje inače zdravih zuba, jer se smatralo estetski prijatnim. Pre 500 godina u Gabonu u zapadnoj centralnoj Africi, ljudi su namerno uklanjali gornje prednje zube. U drevnom Vijetnamu, ljudi su trljali zube pastom koja sadrži gvožđe kako bi im zubi postali crni pre više od 2.000 godina.

Neki stručnjaci misle da je crnjenje zuba razvijeno kao manje ekstremna verzija dentalne ablacije. Prehispanske Maje su često ukrašavale zube dece malim, okruglim komadićima žada, što je verovatno bio ritual prelaska u odraslo doba. A u Skandinaviji su Vikinzi koristili gvozdenu turpiju kako bi napravili žlebove na gornjim prednjim zubima, možda kao neku vrstu grupne identifikacije ili obreda inicijacije.

7. KORSET

Mnoge savremene žene gledaju na upotrebu korseta kao na ostatak viktorijanskog doba, kad su žene čvrsto vezivale svoje trupove kako bi proizvele modernu figuru peščanog sata sa strukom prečnika od samo 56 centimetara, u proseku.

Studija iz 2020. godine o ženskim skeletima iz Francuske i Engleske otkrila je da su kosti nekih žena bile trajno modifikovane ekstremno tesnim korsetom, što je dovodilo do deformacije rebara i ispupčenja delova pršljenova. Upotreba korseta, naročito kad je započeta u detinjstvu pre potpunog formiranja kostiju, bila je doživotna obaveza za mnoge žene.

Ova praksa je i danas prisutna, ali se obično naziva „treniranje struka“. Takođe uključuje mnogo blaže materijale od viktorijanskih krutih korseta, kao što je spandeks za obavijanje abdomena i privremenu promenu njegovog oblika.

8. SKARIFIKACIJA

Još jedan oblik modifikacije kože je skarifikacija, odnosno namerno pravljenje rezova koji formiraju trajne šare kad se stvore ožiljci. Skarifikacija, takođe poznata kao cikatrizacija, može biti stara kao precizna oruđa od kosti koja su se mogla koristiti za urezivanje pre 12.000 godina, smatraju neki stručnjaci.

Foto: *christopher* from San Francisco, USA, CC BY 2.0 (creativecommons.org/licenses/by/2.0), via Wikimedia Commons

Međutim, praksa je poznatija kod modernih kulturnih grupa kao što su Surma u Južnom Sudanu i Etiopiji, i kod nekih australijskih Aboridžina. Razlozi za skarifikaciju razlikuju se u zavisnosti od kulturne grupe, ali se vekovima koristi kao oblik grupnog identiteta, ulepšavanja i rituala.

9. KASTRACIJA

Jedan od ekstremnijih oblika modifikacije tela je kastracija, odnosno uklanjanje testisa. Hirurška kastracija ljudi stara je najmanje 3.000 godina, a evnusi – muškarci kojima su uklonjeni testisi – pominju se u istorijskim zapisima iz nekih kultura, uključujući stari Rim, faraonski Egipat, Osmansko carstvo i dinastiju Ćing. Evnusi su često služili u kraljevskoj gardi ili državnoj službi u antici, ali je ta praksa postojala i u 18. veku, kad su neki članovi hora – kastrati – bili kastrirani pre nego što bi im se glasovi promenili u pubertetu da bi se sačuvala visina glasa.

Međutim, zato što je ova praksa bila retka ili zato što arheolozi nemaju običaj da traže skeletne promene povezane sa kastracijom, do danas je pronađeno vrlo malo primera. Dva skeleta sa odlikama koje ukazuju na evnuhe otkrivena su u Egiptu iz rimskog doba, ali je nejasno da li su to bili evnusi ili međupolne osobe.

Dve studije o skeletima poznatih kastrata – operskih pevača Farinelija (1705-1782) i Pakjarotija (1740-1821) – daju najbolje dokaze o tome šta kastracija čini skeletu i kako bi arheolozi u budućnosti mogli da identifikuju evnuhe. Skeleti obojice su otkrili raširenu osteoporozu i kosti udova duže od prosečnih, što je rezultat hormonalnih efekata kastracije. Farinelli je takođe imao zadebljalu kost lobanje, obično viđenu kod žena u postmenopauzi, verovatno takođe rezultat kastracije pre puberteta.

Iako kastracija radi stvaranja evnuha više nije redovna praksa modifikacije tela, orhiektomije (hirurško uklanjanje testisa) se i danas obavljaju, najčešće u cilju tretiranja ili prevencije raka.

(Telegraf Nauka/Live Science)