Paradoks mozga: Neverovatna sporost mišljenja – studija kvantifikuje brzinu ljudske misli

Iako se mozak ponekad naziva najsloženijom mašinom u poznatom univerzumu, misli koje proizvodi imaju brzinu od samo 10 bita u sekundi. Bit je osnovna jedinica informacija u računarstvu. Tipična bežična (Wi-Fi) veza može da procesuira 50 miliona bita u sekundi.

Ljudi su skloni osećaju da su njihove misli i osećanja mnogo bogatiji nego što su sposobni da izraze u realnom vremenu. Ilon Mask je govorio o ovom „problemu širine pojasa“. Masku je to u stvari toliko važno da jedan od njegovih dugoročnih ciljeva jeste stvaranje interfejsa koji omogućava ljudskom mozgu direktnu komunikaciju sa kompjuterom, bez ograničenja malom brzinom govora ili pisanja.

Preporučujemo

Ako bi uspeo u toj nameri, Mask bi verovatno bio razočaran. Nova studija u časopisu Neuron kaže da ljudi misle fiksiranom, krajnje sporom brzinom od oko 10 bita u sekundi – sećaju se, odlučuju i zamišljaju stvari tom brzinom.

Nasuprot tome, ljudski senzorni sistemi sakupljaju podatke brzinom od oko milijardu bita u sekundi. Ovaj biološki paradoks verovatno doprinosi pogrešnom osećaju da naš mozak može uključivati naizgled neograničen broj misli istovremeno. Autori studije ovaj fenomen nazivaju „Maskova iluzija“.

„Ljudski mozak je mnogo manje impresivan nego što bismo mogli misliti“, kaže Markus Majster, neuronaučnik iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju. „Neverovatno je spor kad se radi o donošenju odluka i strašno sporiji nego bilo koji uređaj sa kojim imamo interakciju“.

Majster i Đeju Dženg takođe ističu da naš mozak može da radi samo jednu stvar – sporo – u jednom trenutku. Tako da Mask, čak i ako bi uspeo da poveže mozak sa kompjuterom, ne bi mogao da komunicira s njim nimalo brže nego kad bi koristio telefon.

Novo istraživanje se zasniva na decenijama psiholoških studija koje pokazuju da ljudi selektivno primaju samo male delove informacija iz svog senzornog iskustva.

„Možemo da obratimo pažnju na samo toliko i to postaje naše svesno iskustvo i ulazi u pamćenje“, kaže Majster. Studijama nedostaje numerički izraz. On i Dženg pokušavaju da popune taj kvantitativni nedostatak.

Prikupili su podatke iz studija širom raznih oblasti, uključujući pshologiju, neuronauku, tehnlogiju i ljudski učinak. Iz istraživanja koje obuhvata skoro sto godina, videli su da je ljudska kognicija više puta izmerena kao funkcionalna na nivou između pet i 20 bita u sekundi, sa približnim prosekom od 10 bita u sekundi.

Na osnovu tog nalaza su takođe izračunali da bi ukupna količina informacija koju čovek može da nauči u svom životnom veku lako mogla da stane u mali memorijski disk.

S druge strane, ljudski senzorni sistemi kao vid, miris i sluh funkcionišu mnogo brže – oko 100.000.000 puta kao kognicija. Bogate informacije putem naših čula takođe doprinose lažnoj predstavi da registrujemo ekstremne detalje i kontraste svuda oko nas.

Međutim, to nije istina. Kad zatražite od ljudi da opišu šta vide izvan centralne putanje svog pogleda, jedva da nešto razaznaju. Pošto naše oči imaju sposobnost fokusiranja na bilo koji detalj u okolini, naš um nam pruža iluziju da su te stvari prisutne simultano u svakom trenutku, iako u stvarnosti moramo da se fokusiramo na određene vizuelne detalje kako bismo ih registrovali, kažu naučnici.

Sličan fenomen se dešava sa mentalnom sposobnošću. U principu, mogli bismo imati mnogo različitih misli i usmeravati našu kogniciju u mnogim različitim pravcima, ali u praksi možemo imati samo jednu po jednu misao.

Još jedan problem koji doprinosi našem preuveličanom osećaju sopstvenog uma je to što nemamo marker za poređenje. Ne možemo izaći iz sebe kako bismo videli da nema mnogo razloga za hvalisanje, kaže Majster.

Ovi nalazi pokreću pitanja širom mnogih oblasti, od evolucije i tehnologije do poređenja između vrsta. Jedno od najzanimljivijih pitanja jeste zašto prefrontalni korteks – smatran centrom ličnosti i bihevioralne kontrole – sadrži milijarde neurona iako ima fiksiranu sposobnost odlučivanja koja procesuira informacije brzinom od samo 10 bita u sekundi.

Autori misle da odgovor možda ima neke veze sa potrebom mozga da često menja kurs i integriše informacije širom različitih sklopova, ali za proveru ove hipoteze biće neophodne složenije bihevioralne studije.

Drugo važno pitanje jeste zašto ljudski mozak može da radi samo jednu stvar u isto vreme. Ako bismo mogli da imamo 1.000 misli paralelno, svaku brzinom od 10 bita u sekundi, jaz ne bi bio tako veliki. Zašto ljudi nisu sposobni za to je velika misterija o kojoj se gotovo ništa ne zna, kažu autori.

Studija ukazuje na fundamentalnu istinu o gornjoj granici mozga na nivou otprilike jednakom tempu ležerne konverzacije ili kucanja na tastaturi. Izgleda da je priroda ugradila ograničenje brzine u naše svesne misli i nikakav nervni inženjering neće moći to da prevaziđe.

Foto: Pixabay

Zašto naš periferni nervni sistem može da procesuira hiljade stvari paralelno, a mi možemo da radimo samo po jednu stvar? Svaka teorija o mozgu koja pokušava da objasni sve fascinantne stvari koje možemo da uradimo, poput planiranja i rešavanja problema, moraće da uzme u obzir ovaj paradoks.

Najranija stvorenja sa nervnim sistemom koristila su mozak prvenstveno za navigaciju, da idu ka hrani ili da se udaljavaju od predatora. Ako su naši mozgovi evoluirali iz tih prostih sistema, imalo bi smisla što možemo slediti samo po jednu „putanju“ misli. Ljudsko mišljenje se može posmatrati kao oblik navigacije kroz prostor apstraktnih zamisli, kažu autori. Trebalo bi istražiti kako je ovo ograničenje – jedna po jedna misao – kodirano u strukturu mozga.

Naši preci su izabrali ekološku sredinu u kojoj je svet dovoljno spor da opstanak bude moguć. U stvari, 10 bita u sekundi je potrebno samo u najgorim situacijama i naša životna sredina se uglavnom menja mnogo opuštenijim tempom.

(Telegraf Nauka/Scientific American)