Ljudska pretkinja Lusi nije bila dlakava – evo zašto je to važno

Foto: Dave Einsel / Getty images / Profimedia

Pre pedeset godina, naučnici su pronašli skoro čitavu fosilizovanu lobanju i stotine koštanih delića 3,2 miliona godina starog ženskog primerka roda Australopithecus afarensis, često opisivanog kao „majka svih nas“. Tokom proslave nakon tog otkrića, nazvana je „Lusi“, po pesmi Bitlsa "Lucy in the Sky with Diamonds“.

Iako je Lusi rešila neke evolucione zagonetke, njen izgled ostaje predačka tajna. Popularni prikazi joj daju gusto, crvenkasto-smeđe krzno, sa licem, šakama, stopalima i grudima koji vire iz gušćih predela.

Preporučujemo

Ovaj dlakavi prikaz Lusi, ispostavlja se, možda je pogrešan, piše Live Science.

Tehnološki napredak genetske analize otktiva da je Lusi možda bila naga, ili barem mnogo manje prikrivena. Prema koevolucionoj priči o ljudima i njihovim vašima, naši neposredni preci su izgubili najveći deo svog telesnog krzna pre 3-4 miliona godina i nisu oblačili odeću do pre 83.000-170.000 godina.

To znači da su više od 2,5 miliona godina rani ljudi i njihovi preci bili jednostavno goli.

Interesantno je kako moderna kultura utiče na prikazivanje prošlosti. Način na koji je Lusi predstavljena u novinama, udžbenicima i muzejima možda otkriva više o nama nego što govori o njoj.

Od golotinje do stida

Na gubitak dlaka kod ranih ljudi verovatno je uticalo više faktora, uključujući termoregulaciju, produženi fiziološki razvoj, privlačenje seksualnih partnera i odbranu od parazita. Faktori životne sredine, kao i društveni i kulturni možda su doveli do prihvatanja odeće.

Obe oblasti istraživanja – kada i zašto su hominini izgubili dlake i kada i zašto su se obukli – ističu prostu veličinu mozga, za čije formiranje su potrebne godine i zahteva nesrazmernu količinu energije za održanje u poređenju sa drugim delovima tela.

Pošto je ljudskim bebama potrebna dugotrajna nega pre nego što mogu samostalno da prežive, istraživači su teoretisali da su rani ljudi usvojili strategiju vezivanja u parove – udruživanje muškarca i žene nakon formiranja jakog međusobnog afiniteta. Radeći zajedno, par može lakše da obavi višegodišnji posao roditeljske brige.

Vezivanje u parove, međutim, nosi rizike sa sobom.

Pošto su ljudi društveni i žive u velikim grupama, neminovno će doći u iskušenje da prekrše pakt monogamije, što bi otežalo podizanje dece. Neki mehanizam je bio potreban radi obezbeđenja društveno-seksualnog pakta. Taj mehanizam je verovatno bio stid.

Evolucioni antropolog Danijel Fesler objašnjava evoluciju stida. Ljudsko telo je najveća seksualna reklama. Golotinja je pretnja po osnovni društveni ugovor, jer predstavlja poziv na odmetništvo. Stid nas podstiče da ostanemo verni našim partnerima i delimo odgovornost za podizanje naše dece.

Granice između tela i sveta

Ljudi, primereno opisani kao „goli majmuni“, posebni su po svom odsustvu krzna i sistematskom usvajanju odeće. Tek sa zabranom golotinje – „golost“ je postala realnost.

Dok se ljudska civilizacija razvijala, mere su donošene radi sprovođenja društvenog ugovora – kazne, zakoni, društveni diktati – naročito u pogledu žena.

Tako je rođena veza stida sa ljudskom golotinjom. Biti nag znači kršiti društvene norme i pravila. Stoga ste podložni osećaju stida.

Ono što se smatra golim u jednom kontekstu, pak, ne mora se smatrati golim u nekom drugom kontekstu.

Na primer, goli članci u viktorijanskoj Engleskoj izazivali su skandal. Danas su gole grudi na francuskoj mediteranskoj plaži uobičajene.

Kad je u pitanju golotinja, nije nužno da umetnost imitira život.

U svojoj kritici evropskog uljanog slikarstva, Džon Berger razlikuje golost – „biti prirodan“ bez odeće – i „golotinju“, umetničku formu koja pretvara golo telo žene u prijatan prizor za muškarce.

Feministički kritičari poput Rut Barkan zakomplikovali su Bergerovu distinkciju, insistirajući da je golost već oblikovana idealizovanim predstavama. Rut Barkan kaže da golost nije neko neutralno stanje, već da je prepuna značenja i očekivanja.

Osećaj golosti opisuje kao pojačanu percepciju temperature i kretanja vazduha, gubitak poznate granice između tela i sveta, kao i efekata stvarnog zurenja drugih, ili internalizovano zurenje zamišljenih drugih.

Golost može izazvati niz osećanja – od eroticizma i intimnosti do ranjivosti, straha i stida. Međutim, ne postoji golost van društvenih normi i kulturnih praksi.

Lusi pod velom

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Gabriel Vinas (@gabrielvinasart)

Dakle, bez obzira na gustinu njenog krzna, Lusi nije bila gola.

Međutim, baš kao što je nagost vrsta odeće, Lusi je, otkako je pronađena, predstavljana na načine koji reflektuju istorijske pretpostavke o majčinstvu i porodici. Na primer, Lusi je prikazana sa muškim saputnikom ili sa muškim saputnikom i decom. Izrazi njenog lica su topli i zadovoljni ili zaštitnički, reflektujući idealizovane slike majčinstva.

Moderno nastojanje da se vizuelizuju naši daleki preci kritikovano je kao neka vrsta „erotske fantastične nauke“ u kojoj naučnici pokušavaju da ispune praznine prošlosti na bazi sopstvenih pretpostavki o ženama, muškarcima i njihovim međusobnim odnosima.

Istraživači su 2021. pokušali drugačiji pristup, nasuprot drugim rekonstrukcijama hominina, kojima često nedostaju jake empirijske potvrde i održavaju mizogina i rasistička shvatanja ljudske evolucije.

Istorijski gledano, ilustracije stupnjeva evolucije čoveka često kulminiraju sa belim evropskim muškarcem, a mnoge rekonstrukcije ženskih hominina preuveličavaju odlike uvredljivo povezane sa crnkinjama.

Vajar Gabrijel Vinas ponudio je vizuelni prikaz Lusi kao „Svete Lusije“ – mermernu skulpturu gole figure pod delimično providnom tkaninom, predstavljajući tako i sopstvenu nesigurnost i Lusin tajanstveni izgled. Prikrivena Lusi govori o složenim odnosima između nagosti, pokrivanja, seksa i stida. Međutim, takođe prikazuje Lusi kao devicu pod velom, poštovanu zbog seksualne „čistote“.

Ipak, teško je zamisliti Lusi u odeći, kao i Lusi na nebu sa dijamantima ili zamrznutu u majčinskoj idealizaciji. Lusi bi bila vrlo besna zbog velova stavljenih na nju. Možda bi prihvatila da nosi masku „Gerila devojaka“.

(Telegraf Nauka/Live Science)