Vreme čitanja: oko 1 min.
Slepoočne kosti u lobanjama dinosaurusa i ljudi formirane su navikama u jedenju
Vreme čitanja: oko 1 min.
Bez obzira da li se radi o čoveku ili reptilu, u lobanji većine kopnenih kičmenjaka postoji velika rupa u slepoočnoj oblasti; u slučaju većine reptila – postoje dve.
Istraživači sa Univerziteta u Tibingenu i Rurskog univerziteta u Bohumu pokazali su da se sile koje deluju na lobanju menjaju zavisno od toga kako i gde se hrana drži, grize i žvaće u ustima – tokom miliona godina, ti faktori dovode do formiranja veza i otvora u lobanji, piše Phys.org.
„Raznovrsnost oblika lobanja i kostiju opisali su detaljno paleontolozi i zoolozi – međutim, poreklo prečaga i otvora u slepoočnoj oblasti još nije ubedljivo objašnjeno“, kaže dr Ingmar Verneburg iz Centra za ljudsku evoluciju na Univerzitetu u Tibingenu.
Preporučujemo
Stari astečki tekstovi detaljno govore o prestonici Asteka, osvajanjima i padu pod vlast Španaca
„Muzika je ogledalo društva...“: Naučnici analizirali 353.320 pesama, otkriveni trend iznenadio
„Naš model je baziran na ideji da se koštana masa može formirati samo na mestima gde postoje stresovi zbog pritiska“, kaže Holger Projšoft, profesor funkcionalne morfologije u Institutu za anatomiju na Ruskom univerzitetu. „Takođe mora postojati mehanički mir na mestima formiranja kostiju. To znači da ne sme biti kretanja koje bi moglo dovesti do formiranja lažnog spoja, pseudoartroze“.
Ljudi takođe imaju veliki slepoočni otvor iznad zigomatskog luka. Vilični mišić se tuda spušta do donje vilice. Kod raznih fosilnih reptila, uključujući dinosauruse, ti otvori su oblikovani znatno drugačije.
Kad životinje snažno zagrizu prednjim delom vilice – npr. pomoću očnjaka – velika tenzija se širi iznad i ispod očiju i prema vratu, dovodeći do formiranja koštanih ojačanja u slepoočnoj oblasti. Kod reptila postoji dodatni efekat: oni grizu prvenstveno zadnjim delom vilice, što omogućava jači ugriz.
To takođe stvara kompresivni stres koji zahteva koštani most iza oka. Ako to dođe u kontakt sa gornjim kompresivnim stresom prednjeg zagrižaja, obe sile se delimično preusmere i može se formirati drugi zigomatski luk.
Kad životinja trese svoj ulov ili otkida lišće sa biljke, stvaraju se dodatne lateralne poprečne sile, što vodi ka daljim modifikacijama slepoočne oblasti. Pomoću viličnih mišića, delujuće sile se prebacuju na početnu tačku sile u zubima. Inače lobanja ne bi bila stabilna i pukla bi, kažu istraživači.
(Telegraf Nauka/Phys.org)
Povezane vesti
Jedenje očima i stomakom? Kako mozak odlučuje kad da jede
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
