Naučnici otkrili kako da „modifikuju“ vaša pamćenja - to bi moglo osloboditi vaš um

Decenijama se smatralo da su pamćenja permanentna, ali nova nauka menja način na koji bismo mogli razmišljati o našoj prošlosti.

Za ljude koji su doživeli velike traume, takva iskustva često opterećuju um kao sećanja, košmari i uznemirujuće misli – glavni simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD) – stanje koje može učiniti da sadašnjost izgleda jednako zastrašujuće kao trenutak kad se trauma prvobitno desila, bez obzira na to koliko je vremena prošlo.

Preporučujemo

Tretman za PTSD je konvencionalno fokusiran na pomaganje ljudima putem psihoterapije, lekova ili i jednog i drugog. Međutim, novi talas istraživanja postavlja provokativnije pitanje: šta ako bismo, umesto da samo tretiramo efekte traume, mogli da intervenišemo tokom kratkog vremena kad mozak ponovo otvara i ispisuje traumatično sećanje? Šta ako bismo mogli da odstranimo deo emocionalnog intenziteta pre ponovnog skladištenja?

Taj interval ima svoje ime: rekonsolidacija pamćenja. Decenijama su neuronaučnici verovali da pamćenja, nakon što su formirana, postaju u suštini trajna. To shvatanje je počelo da se menja na razmeđi vekova, kad je neuronaučnik Karim Nader, tokom istraživanja na Njujorškom univerzitetu, obučavao pacove da povezuju zvuk sa blagim strujnim udarom u stopalo.

Kad su se životinje kasnije sećale tog trenutka, dr Nader je pokazao da je pamćenje nakratko postajalo slabo i da se moglo poremetiti pre ponovne stabilizacije. To otkriće je fundamentalno promenilo naše razumevanje pamćenja.

Nije da vaš mozak jednostavno reprodukuje pamćenje svaki put kad se nečeg setite. Umesto toga, nakratko ga uzima sa police i otvara za „modifikaciju“, a zatim ga vraća nazad. Tokom tog kratkog perioda „brisanja prašine“ sa pamćenja – za koji se smatra da traje otprilike do šest sati – pamćenje postaje neobično podložno promeni, što čini da nakratko može biti izmenjeno.

Tako je dobijena neodoljiva mogućnost: šta ako bismo mogli iskoristiti taj kratki period ranjivosti da prepravimo nepoželjna pamćenja? Naučnici su nedavno testirali tu ideju.

U studiji iz 2025. godine angažovano je 10 odraslih osoba sa PTSD-om za pet tretmana. Od njih je zatraženo da namerno prizovu neko strašno sećanje, čime je pokrenuta rekonsolidacija pamćenja. Odmah nakon toga, istraživači su upotrebili transkranijalnu magnetnu stimulaciju (TMS), mašinu koja šalje magnetne pulseve u spoljašnji sloj mozga (cerebralni korteks), radi uticaja na aktivnost.

Međutim, pošto se hipokampus – oblast mozga centralna za formiranje i prizivanje pamćenja – nalazi previše duboko da bi se direktno stimulisala, istraživači su prvo upotrebili funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI) da bi za svakog pojedinca identifikovali personalizovanu tačku na površini mozga koja blisko komunicira sa hipokampusom. Čim bi učesnici ponovo posetili traumatično pamćenje, istraživači bi primenili TMS na personalizovanu oblast mozga.

Nakon pet sesija, učesnici studije su prijavili manji broj uznemirujućih sećanja. Snimci mozga su takođe pokazali da je tretman promenio kako hipokampus komunicira sa personalizovanom kortikalnom oblašću koja je ciljana TMS-om.

Cilj nije da se izbrišu bolna pamćenja ili da im se oduzme značenje, već da se sačuva pamćenje uz slabljenje nevoljne reakcije na strah.

Ova studija nije prva koja istražuje da li pažljivo tempirana stimulacija mozga može izmeniti emocionalna pamćenja. Ta mogućnost se istražuje nekoliko godina. Studija iz 2020. je otkrila da primena ponovljenog TMS-a nakon reaktivacije sećanja na strah ometa rekonsolidaciju i sprečava povratak reakcija na strah kod zdravih dobrovoljaca.

Četiri godine kasnije, druga studija izvestila je da je niskofrekventni TMS primenjen tokom rane konsolidacije pamćenja na pretnju oslabio njihovu postojanost, sugerišući da precizno tempirana stimulacija mozga može uticati na to kako se nepoželjna pamćenja „zaključavaju“.

„Nalazi su ohrabrujući“, kaže dr Rab Navaz Kan, koji ovaj pristup opisuje kao „ozbiljan i naučno zanimljiv rani napredak“. Ipak, on poziva na oprez. Za razliku od ranijih laboratorijskih studija sa zdravim dobrovoljcima, ovo ispitivanje je uključilo samo 10 učesnika sa PTSD-om, bez kontrolne grupe. Veća, placebo-kontrolisana ispitivanja sa dužim praćenjem su neophodna da bi istraživači znali da li su koristi trajne ili široko primenljive.

Stručnjaci kažu da je širi pravac oblasti „uzbudljiv“. Umesto pokušaja da se upravlja simptomima nakon što se pojave, pristupi poput kombinacije TMS-a sa reaktivacijom pamćenja pokušavaju pre svega da smanje koliko snažno i invazivno traumatična sećanja deluju.

Pored rekonsolidacije pamćenja, ima sve više drugih pristupa – uključujući neuromodulaciju vođenu EEG-om i sisteme neurofidbeka vođene biomarkerima, koji koriste snimke mozga ili moždane signale radi preciznije intervencije u moždanim sklopovima u osnovi PTSD-a.

Iako se ističe da bi najbolji bio sveobuhvatan tretman – kombinacija psihoterapije fokusirane na traumu, medikacije po potrebi, neuromodulacije, podrške za spavanje, odnose i opšte funkcionisanje – ako ovi pristupi nastave da pokazuju korist u većim studijama, mogli bi smanjiti potrebu za dugoročnom medikacijom kod nekih pacijenata (naročito onih sa PTSD-om koji pokreću nepoželjna sećanja, ponovno proživljavanje traume i intenzivna psihološka reakcija straha).

Ipak, ukoliko veće studije potvrde ove nalaze, implikacije bi mogle prevazići tretman PTSD-a. Mogle bi doći do egzistencijalne teritorije, do dugotrajnih uverenja o odnosu između bola i identiteta. Ako možemo da oslabimo emocionalni uticaj naših najdubljih rana, šta bi se dogodilo sa delovima nas samih čijem oblikovanju su ta iskustva doprinela?

Majka koja tuguje zbog gubitka deteta može se plašiti da bi ublažavanje njenog bola umanjilo mesto njenog deteta u njenom životu. Umetnik oblikovan patnjom mogao bi se zapitati da li je patnja njegova najveća muza. Ideja da nas emocionalni bol oblikuje u ono što jesmo često odjekuje u spisima mnogih mislilaca, od filozofa Fridriha Ničea, koji je slavno napisao: „Ono što me ne ubije čini me jačim“, do psihologa Karla Junga, koji je verovao da naše rane mogu podstaći psihološki rast.

Za mnoge istraživače, međutim, izbor između isceljenja i očuvanja identiteta je lažna dihotomija. Cilj nije da se izbrišu bolna pamćenja ili da im se oduzme značenje, već da se očuva pamćenje uz slabljenje nevoljne reakcije straha koja ljude stalno vraća u traumu.

Psiholozi već dugo teže sličnom cilju putem terapija zasnovanih na dokazima. Umesto da pomažu ljudima da zaborave bolna iskustva, ovi pristupi nastoje da transformišu njihov odnos prema njima, omogućavajući da se traumatična sećanja prizovu bez preplavljujućeg straha, stida ili samookrivljavanja.

Stimulacija mozga bi jednog dana mogla postati „koristan dodatak“ ovim terapijama. To ne znači da bi ih zamenila. Terapeutski odnos ostaje u centru dugoročnog oporavka. Dr Šenon Frenklin ne veruje da izlečenje briše deo identiteta osobe. Naprotiv, ljudi ne gube sebe – često ponovo dobiju delove sebe koje je trauma pomračila, uključujući samopouzdanje, radoznalost, poverenje i nadu.

„Traumatični događaj može i dalje biti deo onoga što vam se dogodilo; međutim, traumatični događaj ne definiše vaš identitet“, naglašava ona. „Izlečenje nije zaboravljanje prošlosti. Radi se o tome da budete sposobni da idete napred i živite slobodno od efekata traumatičnog događaja“.

Cilj tretmana nije brisanje događaja ili zaboravljanje šta se desilo, već smanjivanje nepoželjnog ponovnog doživljaja kako se više ne bi osećalo kao da se pamćenje opet dešava u sadašnjosti, kaže Kan. Iz neurološke perspektive, redukcija onesposobljavajućih sećanja može zapravo omogućiti ljudima da pamte traumatične događaje sa većom jasnoćom i kontrolom, umesto da ih stalno iznova proživljavaju putem alarmirajuće reakcije mozga.

Dobar tretman traume treba da očuva identitet osobe, otpornost, kreativnost i lekcije koje je naučila, smanjujući patnju i dajući slobodu da nastavi sa životom. To je krajnji cilj - ne izmena ko je neko, već pomaganje da ponovo postane ono što jeste.

(Telegraf Nauka/Popular Mechanics)