Od demona do nervnih završetaka: Kratka istorija ljudskog bola

„Bol je jedna od retkih stvari koju svi iskusimo, od udaranja nožnog prsta do buđenja sa bolom u leđima; svi možemo da se poistovetimo sa osećanjem bola. Iako je bol univerzalno iskustvo, način na koji ga razumemo dramatično se menjao kroz vreme. Drevna društva su možda krivila demone koji ulaze u telo kroz nos ili uši, ali mi sada znamo da se bol više tiče nervnih završetaka i biologije,“ napisao je Lars Arend-Nilsen, profesor i šef istraživanja bola na Univerzitetu u Olborgu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Načini lečenja takođe su znatno napredovali. Dok su naši preci možda pokušavali da kijanjem, povraćanjem ili čak uriniranjem izbace bol iz sebe, danas ćemo mnogo radije uzeti lekove kako bismo ublažili svoju patnju.

Preporučujemo

Koliko god ovi drevni tretmani danas zvučali čudno, oni otkrivaju nešto važno o bolu: da on nikada nije samo fizička senzacija. Jer, kroz istoriju su kultura, religija i društvena uverenja oblikovali način na koji ljudi govore o patnji i reaguju na nju, a mnoge od tih ideja i danas utiču na nas.

Zaista, nakon više od 30 godina proučavanja bola, jedna stvar mi je postala jasna: iako je bol univerzalan, naše iskustvo bola je sve samo ne to.

Antički bol

Da bismo razumeli korene toga kako danas razmišljamo o bolu, pomaže da se vratimo u prošlost i vidimo kako su ga ranije kulture tumačile.

U mnogim drevnim kulturama, na primer, ljudi su verovali da bol uzrokuju spoljašnje sile. Lečenje se oslanjalo na okultne rituale, amajlije ili pokušaje da se iz tela izbace ‚opčinjene‘ tečnosti kako bi se te sile proterale.

Stari Egipćani su verovali da, ako se niste očigledno povredili (dakle, nema polomljenih kostiju, nema vidljive rane), onda je jasno da je nešto zlokobnije u pitanju. To su mogli biti bogovi ili možda lutajući duh smrti koji je odlučio da vašem telu priredi neželjenu posetu.

Drugi su pokušavali da objasne bol u telesnim, a ne duhovnim okvirima. Stari Grci, uključujući lekare poput Hipokrata, verovali su da bol i bolest nastaju kada ‚četiri telesna soka‘ (humora) - krv, sluz, žuta žuč i crna žuč - ispadnu iz ravnoteže. Iscelitelji su koristili biljne i životinjske lekove kako bi pokušali da povrate harmoniju.

Moralna osuda

Do srednjeg veka, bol je poprimio moralno i religiozno značenje.

Širom Evrope, samostani i manastiri često su služili kao rane bolnice i imali su pristup moćnim supstancama za ublažavanje bolova, kao što je opijum. Ipak, bol nije uvek lečen.

To je zato što su mnogi hrišćani verovali da je patnja iskušenje vere, dok su je drugi videli kao put ka duhovnom pročišćenju.

Kao rezultat toga, izdržavanje bola smatralo se vrlinom. Tako su, umesto da traže olakšanje, bolesnici često ohrabrivani da svoju nelagodu podnose sa strpljenjem i posvećenošću.

Odjeci ovih uverenja mogu se videti i danas. Na primer, neke žene biraju da ne koriste sredstva protiv bolova tokom porođaja zbog ideje da je porođajni bol smislen ili neophodan deo tog iskustva.

Stisni zube i izdrži

Zapravo, ideja da patnju treba izdržati nije nestala uporedo sa slabljenjem uticaja religije. U mnogim društvima, ona je jednostavno pronašla novi dom u filozofiji.

Ako ste ikada osetili pritisak da ‚stisnete zube‘ kada ste bolesni ili povređeni, možda prepoznajete uticaj stoicizma. U njegovoj osnovi je ideja da ne možemo uvek kontrolisati bol, ali možemo kontrolisati način na koji na njega reagujemo.

U mnogim delovima sveta, do današnjeg dana, tiho podnošenje bola može se smatrati znakom otpornosti i samokontrole, pri čemu se ljudi često ohrabruju da umanje svoju nelagodu i izbegavaju dizanje galame. Ovo je uprkos činjenici da je vokalizacija bola uobičajen način na koji se ljudi povezuju, pri čemu istraživanja pokazuju da su ljudski uzvici bola slični širom sveta.

Dakle, bez obzira na to da li volite da izrazite svoj bol ili ga zadržavate za sebe, jedno je sigurno: način na koji razmišljamo o svom bolu, pa čak i kako ga osećamo, pod direktnim je uticajem ljudske istorije.

I mada većina nas više ne krivi demone ili božansku kaznu za svoje bolove i bolesti, mi i dalje, na mnogo načina, samo pokušavamo da pronađemo smisao u svojoj patnji - baš kao što su to činili i naši preci.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)