Kako ishrana u samoći utiče na zdravlje starijih ljudi?

Istraživači sa Univerziteta Flinders predvođeni dijetetičarkom i doktorantkinjom Kejtlin Vajman nedavno su analizirali više međunarodnih studija o ishrani i životnim navikama starijih osoba. Rezultat je pokazao da osobe starije od 65‑70 godina koje često jedu same imaju značajno veći rizik od loše ishrane, gubitka telesne mase, slabosti i opšte slabije otpornosti nego one koje obroke dele barem ponekad sa drugima piše SciTechDaily.

Prema pregledu 20 studija iz 12 zemalja i podacima koji obuhvataju više od 80.000 starijih ljudi, jasno je da konzumiranje obroka bez društva često vodi smanjenom unosu sveže hrane: voća, povrća, mesa i drugih namirnica bogatih proteinima. To znači da obroci kod starijih često nemaju raznovrsnost, što smanjuje unos bitnih nutrijenata potrebnih za očuvanje mišićne mase, imuniteta i opšte vitalnosti.

Preporučujemo

Ne samo da je unos hrane siromašniji, nego je i motivacija da se jede — pripremi i pojede pravi, nutritivno bogat obrok — znatno manja kada nema nikoga sa kim bi se jelo delilo. Mnogi stariji ljudi zbog toga pribegavaju jednostavnim, brzim rešenjima: hleb i čaj, instant obroci ili obroci sa malo ili bez povrća i mesa.

Nekolicina studija koje su pratila starije osobe tokom dužeg vremena zabeležile su da oni koji redovno jedu sami — ili retko jedu sa drugima — imaju veći rizik od nenamernog gubitka težine. Taj gubitak često prati opadanje snage mišića, manjak energije i opšte propadanje fizičke funkcije, što može dovesti do slabosti, povećane sklonosti ka padovima i smanjenja sposobnosti samostalnog života.

Smanjena telesna masa i nedostatak proteina (česti kod samostalne ishrane) su posebno opasni — mišići imaju slabiju podršku, imunitet slabi, a starija osoba postaje osetljivija na bolesti i infekcije.

Da jelo bude više od puke potrebe za kalorijama potvrđuju i psihološki aspekti. Prema autorima studije, zajednički obroci unose socijalnu interakciju, osećaj zajedništva, naviku i red u danu — sve to utiče na apetit, raspoloženje i motivaciju da se redovno jede i vodi računa o ishrani.

Nasuprot tome, čekanje da se nahrani čovek sam — a često sa smanjenim apetitom i smanjenom željom za spremanjem hrane — može dovesti i do povlačenja, smanjenja socijalnih kontakata, depresije i izolacije, što dodatno pogoršava ukupan zdravstveni i nutritivni status.

Autori studije upozoravaju da bi navike oko ishrane starijih osoba trebalo da budu deo redovne primarne zdravstvene zaštite: lekari i negovatelji starijih osoba trebalo bi da postavljaju pitanja o tome da li osoba jede sama, koliko često, šta i kako jede — jer je to potencijalni znak pogoršanja nutritivnog statusa i zdravstvenog rizika.

Takođe se predlaže da zajednice, lokalne samouprave i socijalne službe razvijaju programe zajedničkih obroka — u domovima za stare, lokalnim centrima, kroz volonterske ili komšijske inicijative — kako bi se smanjio broj ljudi koji redovno jedu sami i povećao kvalitet i raznovrsnost njihove ishrane.

Ovakva saznanja menjaju način na koji razmišljamo o ishrani starijih: nije dovoljno da neko „samo jede“ — važno je kako i sa kim jede, da li redovno jede raznovrsnu i nutritivno bogatu hranu, i da li ima društvenu okolinu koja motiviše da se vodi računa o ishrani.

Za starije osobe, posebno one koje žive same ili su izgubile partnera, samoća pri večeri ili drugom obroku, može postati tiha pretnja: ne samo u vidu gubitka apetita, već i posledičnog pada telesne težine, mišićne i imune slabosti, kao i slabljenja vitalnosti. Redovni, zajednički obroci mogli bi postati jednostavan, ali moćan alat za očuvanje zdravlja, snage i društvene povezanosti.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)