Eksplozije, biološko oružje i akcelerator: Reporter Telegraf Nauke u poseti Institutu za nuklearne nauke Vinča

Paljenje vodonika u Laboratoriji za fizičku hemiju... Foto: Andrija Ivanović

Ime Instituta za nuklearne nauke Vinča toliko je poznato i toliko utisnuto u kolektivno pamćenje da skoro svako ima neku priču, teoriju ili bajku o tome šta se u njemu dešavalo ili dešava.

Preporučujemo

„Znaš, Tito je tu pravio atomsku bombu, zato je i pokazao zube Staljinu“, čuje se često. „Eh, da su u Vinči završili tu nuklearku, niko Jugoslaviji ništa ne bi mogao, nikad se ne bi raspala“, čuje se možda i češće.

Ni danas se ne zna mnogo o tome da li je i koliko blizu toga da napravi ovaj tip oružja SFRJ zaista bila, ali već postojanje reaktora dovoljno je za rađanje mitova. A kad se tome doda i nuklearna nesreća, ona koja se dogodila 15. oktobra 1958, ti mitovi dobijaju na snazi. Kažu da curenje radioaktivnog materijala, nakon koga je jedan istraživač preminuo, a petoro jedva preživelo, nije bilo mnogo medijski praćeno. Bilo je to drugo doba. Ali priče o, kako sad kažu, „srpskom Černobilju“ išle su od usta do usta i inspirisale maštovite, pa je već 1976. objavljen film „Ozračeni“ o tom akcidentu, a na istu temu sad je snimljen i film „Lančana reakcija“.

Svi ti nataloženi mitovi doveli su do toga da su se devedesetih čak i iz sveta čule tvrdnje da 60 kilograma obogaćenog uranijuma iz Instituta može da se pretvori u nuklearno oružje, a po kafanama se u šali pričalo o radijaciji, ljudima koji svetle u mraku, dvoglavim kravama, trookim mačkama... Šta god je bilo potrebno da se zabavi publika.

Ali Institut za nuklearne nauke Vinča nije ni opasan, ni zlokoban, ni zastrašujuć.

To je jedna vrhunska naučna institucija, deo Univerziteta u Beogradu, u kojoj rade najbolji naučnici i naučnice na mnogim važnim projektima. U to se mogao uveriti svako ko se prijavio za posetu Vinči, organizovanu u okviru Evropske nedelje istraživača.

Poseta je počela po pljusku i kiši. Uski, vijugavi put do Instituta jeste delovao čudno, ali već na kapiji kiša je stala i sunce počelo da se pomalja, a Vinča je postala pristupačna. Posebno dok su oko zgrada, koje je nekad davno štitila JNA, šetkali osnovci spremni da vide nasmejane i ljubazne naučnike kako pokazuju čime se to oni bave.

Najskuplje je neznanje

- Nauka je, u suštini, elitna profesija koja zahteva doslednost, jako puno strpljenja, ima jako puno izazova. Od najranijeg uzrasta mladima treba približavati istraživanja, značaj nauke, značaj obrazovanja i prosvećenosti, što je osnova prosperiteta celog društva – kaže prof. dr Snežana Pajović, direktorka Instituta za nuklearne nauke Vinča.

Ona dodaje da se Institut nalazi na 57 hektara, da u njemu postoji 14 istraživačkih laboratorija i četiri centra izvrsnosti, kao i da ima skoro 800 zaposlenih, od kojih su 675 istraživači, a čak 63 odsto njih su žene. Reč je o institutu od nacionalnog značaja, koji je ove godine obeležio 75 godina rada.

- Velika prednost našeg instituta je što je to najveći, jedinstveni multidisciplinarni institut u Srbiji i gde se istraživači bave različitim naučno-istraživačkim oblastima, počev od fizike, hemije, molekularne biologije, preko fizičke hemije, zaštite životne sredine od zračenja, zaštite životne sredine od hemijskih agenasa, biotehnologija, informacione tehnologije do nauka o materijalima, nanotehnologije… Sve su to izuzetno aktuelne oblasti koje se stalno razvijaju – objašnjava prof. Pajović.

Kako kaže, Institut Vinča programe afirmacije i popularizacije nauke radi kroz „Otvorena vrata“, pokrenuta pre više od decenije. Zbog toga su, dodaje, sa zadovoljstvom ušli u Noć istraživača.

- Smatram da je to nešto što je od izuzetnog društvenog značaja jer je jako bitno mladim ljudima, ali i svim ostalim građanima, što više približiti nauku da se razbije ta tabu tema da nauka nešto što je potpuno odvojeno od života, što nije tačno. Kroz eksperimentalne radionice i predavanja, izlaganja istraživača, treba da shvate da kroz nauku i obrazovanje mi i te kako oblikujemo svet. I ne samo da ga oblikujemo već utičemo na naš sopstveni život, na sam kvalitet života. Ne kaže se tek tako da su znanje i nauka najjače oružje. Nauka i obrazovanje nisu skupi, najskuplje je neznanje. Ukoliko imamo više iskustva, više saznanja, novih tehnologija, novih inovacija i svega toga imaćemo napredniju industriju, naprednije zdravstvo, razvijeniju preventivnu medicinu… - objašnjava prof. Pajović.

Laboratorija za fizičku hemiju

Jedna od glavnih demonstracija, ona sa svima zanimljivom eksplozijom, organizovana je u Laboratoriji za fizičku hemiju. Mladi i ljubazni naučnici iz ove laboratorije spremni su sa svima popričaju, ali i da pokažu na kakvim projektima rade.

- Mi smo hemijska grupa koja se bavi istraživanjima vezanim za, uslovno rečeno, obnovljive izvore energije, odnosno za materijale i uređaje koji se koriste za skladištenje i proizvodnju energije. Još uža specijalnost nam je vodonična energija. Bavimo se proizvodnjom i korišćenjem vodonika u uređajima za proizvodnju struje kao što su gorivne ćelije, kao i uređajima za proizvodnju vodonika pošto on ne postoji slobodan na planeti Zemlji. Najvažnije je što ovakvi sistemi imaju nulto zagađenje – kažu u laboratoriji.

Onda su prisutnima pokazalli kako to vodonik gori, stvarajući eksploziju koja je po izgledu podsetila na apokaliptičnu nuklearnu pečurku, ali minijaturnu. I, naravno, bezopasnu.

Kako otkriti biološko oružje

U Laboratoriji za molekularnu biologiju i endokrinologiju za posetioce je organizovana demonstracija istrage pretnje biološkim oružjem.

Provera mogućeg biološkog oružja u Laboratoriji za molekularnu biologiju i endokrinologiju... Foto: Andrija Ivanović

- Biološko oružje se koristi u bioterorizmu i poznati biološki agensi mogu biti bakterije i virusi. Bioagensi nemaju boju, miris i ukus i ne mogu se detektovati brzo. Jeftini su. Kada bismo poredili efikasnosti, klasično oružje košta oko 2.000 dolara, hemijsko oko 800, a biološko samo jedan dolar, tako da se naziva i nuklearnom bombom siromašnih – rekla je dr Ana Todorović, a zatim zainteresovanim osnovcima pokazala šta se sve radi kada, na primer, novinar dobije pismo za koje se sumnja da sadrži antraks.

- Prvo radimo biološki ili hemijski test. Tražimo da li imamo protein u našem uzorku ili ne. Ako imamo protein, potencijalno se radi o biološkom izvoru, pa ispitujemo dalje i sužavamo mogućnosti. Drugi test je PH test, mera kiselosti određenog rastvora. Biološki su neutralni, hemijski mogu biti kiseline. Sledi ATP test, pa antigenski test, pa ELIZA test – objasnila je ona.

Akcelerator jona

Domaćin u Laboratoriji za fiziku, dr Roman Balvanović, pokazao je kako to akcelerator izgleda i koji deo služi za modifikaciju materijala, a kako izgleda postrojenje za analizu materijala.

- Tu je jonski izvor teških jona, koji služe za modifikaciju materijala. Ima puno stepena naelektrisanja i onda joni dobiju veću energiju sa istim elektrostatičkim ubrzanjem. Ovo su eksperimenti na niskim energijama, na 30 kilovolti. Vi modifikujete materijal, ugrađujete jone i vidite kako se menjaju osobine materijala. Tu je i izvor lakih jona – rekao je on.

Dr Roman Balvanović pokazuje deo Laboratorije za fiziku... Foto: Andrija Ivanović

Kako je objasnio, postrojenje za analizu materijala ima mnogo primena, a jedna od njih je analiza arheoloških artefakata. To je samo još jedan dokaz multidisciplinarnog rada u Institutu i praćenja najmodernijih naučno-istraživačkih trendova.

Mnogo laboratorija, projekata i naučnika ima u Vinči, previše da bi se obišli za nekoliko. Svega ima, samo nema onih ljudi koji sijaju u mraku, dvoglavih krava i trookih mačaka iz kafanskih priča, a nema ni te Titove nuklearne bombe. Pa i sam nuklearni reaktor je odavno isključen i rasklopljen, a gorivo kojeg su se plašili poslato je daleko, preko Urala, u Rusiju.

(Telegraf Nauka)