Ovo je najtužnija slika bizona u istoriji: Brdo lobanja krije zastrašujuće tajne, jedna od njih je monstruozna

Fotografija brda lobanja sa dva muškarca koji poziraju, jedan na vrhu a drugi u podnožju, sigurno je najtužnija slika bizona u istoriji. Ovaj prikaz ljudskog razaranja i uništavanja prirode u samo jednoj fotografiji je bez presedana, ali ona krije zastrašujuće tajne, a jedna od njih – ona koja objašnjava motive ovog pokolja – zaista je monstruozna.

Fotografija brda lobanja deo je digitalne kolekcije Narodne biblioteke Detroita, a na njenoj pozadini rukom je ispisano kad i gde je nastala – Fabrika lepka u Ružvilu, u Mičigenu, 1892. Ona je česta ilustracija masovnosti uništenja bizona i simbol ljudskog razaranja živog sveta.

Preporučujemo

- Ova fotografija je primer kolonijalnog veličanja razaranja. Uništenje bizona bilo je strateški deo kolonijalnog širenja. Ubijanje ovih životinja smatrano je kroćenjem Zapada, pripitomljavanjem divljeg prostora kako bi se širila naselja – rekla je za BBC Taša Hubard, profesorka Univerziteta Alberte u Kanadi.

Krajem 18. veka bilo je između 30 i 60 miliona bizona u Severnoj Americi. Do vremena nastanka ove fotografije njihova populacija smanjena je na samo 456 divljih bizona.

- Pojačana kolonizacija Zapada dovela je do masovnog pokolja bizona. Dolazak belih doseljenika lovaca, sa njihovim oružjem, kao i sve veža potreba za kožama i kostima na tržištu, pojačali su ubijanje ovih životinja. Većina krda je uništena između 1850-ih i kasnih 1870-ih. Lobanje na fotografiji ne predstavljaju samo gubitak bizona, već poremećaj celog ekosistema. Svaki ubijeni bizon promenio je prostor za druge vrste. Svaka lobanja bila je prikupljena u preriji i vozom ili parobrodom stigla do Mičigena, gde su kosti bizona prerađivane u đubrivo, lepak i pepeo. Kavezi poput onog vidljivog na fotografiji su tehnologija kolonijalnog kapitalizma, za prebacivanje kostiju iz prerije do fabrike, a onda za prebacivanje proizvoda na tržište. Fotografija takođe predstavlja mrežu infrastrukture koju su kolonijalni agenti doseljenika nametnuli širom Severne Amerike – napisala je svojevremeno za The Conversation Danijele Tašero Mamers, postdoktorantkinja Univerziteta Mekmaster.

Kolonijalno uništenje bizona predstavljalo je i veliki udarac za plemena koja su zavisila od ovih životinja.

Kako je naveo BBC, starosedelački narodi prerije ubijali su manje od 100.000 bizona godišnje, a između 30 i 60 miliona tih životinja naseljavalo je preriju krajem 18. veka.

Razloga za to uništenje bilo je više – od potrebe za krznima i mesom, širenja železničke mreže, efikasnijeg novog oružja… Ali postojao je i jedan monstruozan razlog za masovno ubijanje bizona – bio je to taktički potez u vojnoj kampanji protiv indijanskih plemena.

„Istraživači istorije američkog Zapada dugo znaju da je, u periodu posle Građanskog rata, granična vojska bila saučesnik u uništenju bizona. Istoričar Ričard Vajt predstavlja konsenzus naučnika da su „različiti komadanti vojske ohrabrivali pokolj bizona“ kako bi se uništila ekonomija prerijskih Indijanaca. Neki naučnici optužuju vrh vojske za direktnije učešće u uništenju. Penzionisani brigadni general S. L. A. Maršal, na primer, tvrdio je da su generali Vilijam T. Šerman i Filip Šeridan smatrali uništenje bizona kritična linija napada u borbi sa prerijskim plemenima“, napisao je Dejvid Smits u eseju „Pogranična vojska i uništenje bizona: 1865-1883“.

Kako on navodi, general Šerman je odgovoran za razvoj strategije pokoravanja prerijskih Indijanaca. U eseju je predstavio i izveštaj iz American Navy Journal u kome piše da je „general Šermao rekao, u razgovoru s drugima, da je najbrži način da se Indijanci nateraju da se presele i vode civilizovan život, poslati deset pukova vojnika sa naređenjem da ubijaju bizone dok ih ne bude tako malo da ne mogu da održavaju crvenokošce“.

U jednom od pisama W. F. Batler zabeležio je da je njegova grupa ubila 30 bizona u jednom lovu i da im je pukovnik Ričard Irving Dodž rekao: „Ubijte svakog bizona kog možete! Svaki mrtvi bizon je Indijanac manje“.

(Telegraf Nauka/BBC/The Conversation)