Enigma napuklih ogledala drevnih Maja: Verovali su da ona vode u svet bogova

Foto-montaža: PHAS/Universal Images Group / Universal images group / Profimedia; Werner Forman / akg-images / Profimedia

Mnogi se i danas plaše da slomljeno ogledalo donosi sedam godina nesreće. Ovo sujeverje verovatno potiče iz doba Grka i Rimljana, koji su pripisivali misteriozne moći odrazima. Međutim, drevne Maje imale su prilično drugačiji pogled na napukla ogledala. Tokom prvog milenijuma Maje su koristile takva ogledala, u gradovima od južnog Meksika do zapadnog Hondurasa, kao kanale za natprirodnu komunikaciju, a ne kao kozmetičko pomagalo, piše Džejms L. Ficsimons, profesor antrolopologije na Midlberi koledžu, za The Conversation.

- Umesto da ih prave od stakla, većina ogledala drevnih Maja napravljena je od mračnih komada polirane rude gvožđa zalepljene u mozaik na parčetu kamena ili drveta. Plemići su nosili ogledala na leđima, postavljali ih na tronove i unutar grobnica. Koristeći halucinogene, ovi plemići su zurili u svoj odraz tragajući za mističnim iskustvom. Pukotine između delova stvarale su razbijeni i izmenjeni odraz, kroz koji se verovalo da ljudi mogu da komuniciraju sa uzvišenim bićima. Plemići su se nadali da će naći mudrost u zemlji iza ogledala, koju su povezivali sa bogovima, precima i drugim duhovima – navodi on.

Preporučujemo

Umetnici su, dodaje, često predstavljali ove duhove kao fantastične zveri i himere na slikama i skulpturama. Nekad su prikazivali i plemiće kako pričaju sa himerama, nekad su one bile posrednici u razgovoru sa bogovima i precima.

Zgrada sa tri ulaza

- Ovi razgovori dešavali su se u snovima, transu, tokom halucinacija, najčešće su oba bića koristila ogledala. Umetnici Maja predstavljali su te razgovore kao čudesne i zastrašujuće, ponekad i hirovite. Najdetaljnije interakcije između bogova i smrtnika predstavljene su na skulpturi u Jaščičanu, u meksičkoj državi Čijapas. Natpisi pokazuju da je u 8. veku vladar napravio zgradu sa tri prednja ulaza. Umesto drvenih koristio je nadvratnike od kamena. Oni formiraju triptih na kojem su opisani različiti događaji u životu kralja i njegove žene, uključujući i prijem kod njihovog boga zaštitnika – piše Ficsimons i dodaje:

- Ova zgrada u Meksiku, sada poznata kao Struktura 23, nažalost je ostala bez originalnih skulptura. Prve dve – nadvratnik 24 i 25 – nalaze se u Britanskom muzeju, a treći – nadvratnik 26 – u Muzeju nacionalne antropologije u Meksiko Sitiju. U oba muzeja oni vise na zidu, ali u klasičnom periodu ljudi bi ih gledali odozdo.

Reči i slike na nadvratnicima 24 i 26 opisuju ono što se veruje da se dogodilo pre i posle prijema kod boga. Slike na nadvratniku 24 pokazuju vladara kako drži zapaljenu baklju dok njegova žena izvodi bolan ritual – provlači tanki, opsidijanom prošarani kanap kroz jezik. Ovaj ritual sa fragmentima ohlađene lave, za koje se verovalo da su spiritualno nabijeni, doveo bi do gubitka mnogo krvi, što prikazuju kapi oko njenog lica.

- Njena krv kaplje i u posudu koju bi trebalo da zapali kralj. Nadvratnik 26 pokazuje posledice. Kralj i kraljica stoje zajedno. Iako još krvari, kraljica daje suprugu ceremonijalni šlem i priprema ga za bitku. Iako je vizuelno zanimljivo, ove akcije su deo običnog sveta. Međutim, na nadvratniku 25 sve se dešava na drugom mestu. Vizuelno, on razbija granice između realnosti i fantastike. Slika prikazuje dim koji se diže iz posude, iz dima se pojavljuje velika zmija. Ona ima dve glave, kroz koje bog putuje, od svog sveta do kraljičinog. Nekad je ovaj bog možda bio stvarna osoba, mumificirana posle smrti, ali je sada deifikovani ratnik koji izlazi iz zmijskih čeljusti. Nadvratnik 25 prikazuje kako skida masku dok kraljica drži lobanju na ruci – navodi Ficsimons.

Savet i vođstvo mrtvih

On dodaje da tekst naglašava da ona traži savet i vođstvo mrtvih, ali skulptura ne otkriva šta je rekla.

- Postoji jedno iznenađenje, nadvratnik 25 napisan je unazad i najverovatnije je dizajniran da se gleda kroz majansko ogledalo. Reči i slike bile su naopako jer je posetilac verovao da je iz ljudskog sveta došao u prostor natprirodnog. Ove slike napravljene su za interaktivno iskustvo, gde je drevni posetilac figurativno putovao u zemlju iza ogledala. Mogao je da vidi šta su bogovi videli, ali i šta su videli ljudi. Gledajući napuklo ogledalo, mogao je da iskrivi granicu između ljudskog i božanskog. Ironija je što iako danas govorimo o interaktivnosti, ove natpise i skulpture Maja predstavljamo kao renesansne slike – kačimo ih na zid, a ne kao vrata ka drugom svetu kako je to nekad izgledalo. Posetioci ne vide izuzetan, zastrašujući i hiroviti svet natprirodnog kako su to nameravale drevne Maje – naveo je Ficsimons.

(Telegraf Nauka / The Conversation)