Upoznajte – ali ne pipajte – toksičnog invazivnog crva koji se krije na vidnim mestima

Oni su dugački i mršavi. Imaju glavu u obliku bumeranga i prekriva ih otrovna sluz. I skrivaju se na vidnim mestima u Sjedinjenim Državama dugo vremena.

Invazivni čekićoglavi pljosnati crvi imaju karakteristične iskrivljene glave, prugasta tela obojena u rasponu od svetložute do tamnobraon, i mogu sa luče tetrodotoksin – neurotoksin koji se nalazi kod naduvanih riba i plavoprstenastih hobotnica.

Neke vrste nisu duže od 2,5 centimetara, ali druge dostižu 38 centimetara. Ako ih isečete na delove, svaki deo će se regenerisati u celog crva, piše CNN.

Preporučujemo

Ovi crvi su poznati širom jugoistočnih SAD, a nakon nedavnih viđenja u Vašingtonu, Njujorčani i drugi u severoistočnom koridoru se možda pitaju koliko će proći vremena pre nego što toksični okupatori polako ne pređu dalje na sever.

Problem je što su ti crvi već kod kuće u državi Njujork (i verovatno u većem delu nego što mislimo) i što su prisutni decenijama, kaže Piter Dusi, profesor bioloških nauka na Državnom univerzitetu Njujorka u Kortlandu.

Njihov broj je možda u porastu na severoistoku, pošto klimatske promene donose toplije temperature i veću količinu kiše, omogućujući južnim populacijama da se šire na sever, „ali još nemamo dovoljno podataka“.

Jedan razlog zašto su ljudi sad svesniji njihovog prisustva je to što se o njima govori u vestima i društvenim medijima, koji su skloni favorizovanju priča o „neobičnim i strašnim stvorenjima“, a ovi crvi – i njihov potencijalni uticaj na okolne ekosisteme – „sigurno su neobični“.

Gledaj, ali ne pipaj

Čekićoglavi crvi su planarije, tip pljosnatih crva. Pet vrsta invazivnih čekićoglavih crva živi u Severnoj Americi, kaže Brus Snajder, vanredni profesor biologije na Državnom univerzitetu i koledžu Džordžije. Oni su poreklom iz jugoistočne Azije i smatra se da su stigli u SAD 1891. u materijalu za uređenje pejzaža.

Danas je većina čekićoglavih crva (takođe poznatih kao širokoglave planarije) koncentrisana na jugoistoku, gde im odgovara topla i vlažna životna sredina.

„Velikim delom su u šumama, ali su takođe povazani sa ljudskim razvojem“, kaže Snajder. „Pošto imaju tendenciju da završe gde god je zemljište transportovano, nalaze se u mnogim baštama i dvorištima i oko kuća. U tim sredinama su među opalim lišćem. Često ih možete naći pod kamenjem ili deblima ili komadima otpada“.

Dosad je više od 3.000 viđenja samo jedne invazivne vrste čekićoglavih crva – Bipalium kewense – u jugoistočnim državama prijavljeno građanskoj naučnoj bazi podataka iNaturalist. Međutim, ovi crvi su takođe prisutni u Kaliforniji i Oregonu, a od 2022. prijavljena su viđenja u južnom i centralnom Mejnu.

Njihov tetrodotoksin, koji remeti signale neurona ka mišićima, može razboleti kućne ljubimce ako jedu crve. Direktan kontakt sa crvima može izazvati iritaciju kože kod ljudi, ali efekti mogu biti ozbiljniji ako otrov uđe u telo kroz neku posekotinu.

„U laboratoriji moji studenti i ja nosimo rukavice kad radimo sa crvima“, rekao je Dusi. „Generalno se trudimo da ih što manje dodirujemo“.

Čekićoglavi crvi se hrane glistama, mekušcima i insektima, a mogu koristiti svoj otrov da savladaju plen ili oteraju predatore.

Široko rasprostranjeni

Dusi je počeo da proučava te crve tokom 1990-ih, ali su čekićoglavi crvi stigli u Njujork decenijama ranije; seća se da ih je video dok je odrastao, u dvorištu na Long Ajlendu.

Vrstu Bipalium adventitium detektovala je prvi put u oblasti Njujorka 1947. godine zoolog Libi Hajmen. Ona je otkrila populaciju tih crva u bašti u okrugu Vestčester, oko 55 kilometara severno od Njujorka.

Hajmen je takođe identifikovala Bipalium adventitium u Kaliforniji 1943, što je pokazivalo da je taj crv već bio uveliko rasprostranjen širom SAD. Međutim, nakon njenog otkrića niko nije baš mnogo tragao za njima.

Pre oko 25 godina, Dusi i studenti u njegovoj laboratoriji krenuli su u potragu za dve vrste najrasprostranjenije u SAD – B. adventitium and B. kewense. Našli su ih skoro svuda gde su gledali, čak i tamo gde čekićoglavi crvi ranije nisu viđeni.

I jednom kad se takve invazivne vrste uspešno razmnožavaju u divljini, one ne idu nigde, rekao je Dusi. „Vreme da se uhvate je pre nego što uopšte stignu na novo mesto. I tada je vreme da se zaustave upravo na samom početku tih invazija. Ima vrlo malo invazivnih vrsta koje se mogu potpuno ukloniti kad se jednom ukorene“.

Crv protiv crva

Invazivne životinje mogu poremetiti ekosisteme jedući domaće vrste ili ih potiskujući. B. adventitium lovi uglavnom gliste. Međutim, gliste na severoistoku SAD su takođe invazivna vrsta iz Evrope i Azije, tako da nije jasno koja bi cena po životnu sredinu mogla biti ako okupator jede okupatora.

„Takođe nemamo mnogo podataka o tome koje će tačno vrste glista biti hrana različitih vrsta pljosnatih crva“, dodao je Snajder. „Veliki je izazov da se izračuna koliki uticaj oni imaju“.

Veća briga su prehrambene navike čekićoglavih crva vrste B. vagum, koji jedu puževe i golaće. Neke vrste puževa na jugoistoku SAD su ugrožene, tako da bi ta invazivna planarija mogla biti najštetnija, iako nije rasprostranjena koliko druge dve, kaže Dusi. Međutim, razmere tog predatorstva nisu poznate i dodatno istraživanje bi bilo potrebno da se utvrdi da li B. vagum predstavlja opasnost po ugrožene puževe.

Za one koji žele da uklone čekićoglave crve iz svojih dvorišta ili bašta, rasparčavanje crva nije preporučljivo jer to samo proizvodi još više crva. Poljoprivredni fakultet Pensilvanijskog državnog univerziteta preporučuje da se crv stavi u plastičnu kesu kako ne bi otpuzao i da se primeni so ili etanol – ali vrlo pažljivo.

Kad se radi sa pljosnatim crvima treba nositi rukavice ili oprati ruke nakon toga. Opasnost od produžene izloženosti hemikaljama u sluzi zemnih planarija verovatno je mala, ali nepoznata, tako da je oprez ipak potreban.

(Telegraf Nauka/CNN)