Radioaktivni otpad u buradima je bačen u Atlantik – decenijama kasnije saznajemo šta se dešava kad procuri

Ljudi su odlični u pravljenju stvari, ali nismo bili baš dobri u pronalaženju razumnih načina da ih se rešimo: 200.000 buradi radioaktivnog otpada bačeno je u Atlantski okean između 1950. i 1990. godine.

Mislilo smo da je bacanje u duboko more dobra ideja za oslobađanje od niskoradioaktivnog otpada jer bi – smatralo se – on u buradima ostao dovoljno dugo da izgubi svoju jačinu. Međutim, do 1975. godine potencijalne opasnosti su izazvale dovoljno zabrinutosti da je usvojena Londonska konvencija radi zaštite morske životne sredine.

Preporučujemo

Ova konvencija je ograničila bacanje radioaktivnog otpada sve dok na kraju nije potpuno zabranjeno. Jedini problem je bio taj što smo to do tada radili već decenijama.

Da bi pratili uticaj koji to ima, naučnici se vraćaju na lokaciju u severoistočnom Atlantiku kako bi nadgledali burad i okruženje. U maju ove godine, projekat Nodssum, pod vođstvom Francuskog nacionalnog centra za naučno istraživanje, počeo je da istražuje da li i kako burad utiču na ekosisteme dubokog mora.

Oko 30 naučnika je pomoglo da se obavi 20 spuštanja na dubine veće od 4.700 metara. Nalazi nisu bili dobri, ali nisu bili ni strašni.

Burad su sad u poodmaklom stanju raspada i nekoliko je već ispustilo svoj sadržaj u okolnu vodu. To je, da budemo pošteni, bio deo ranog plana da se radioaktivni otpad baci u okean. Međutim, ne znači da je to bila dobra ideja.

Dobra vest je, pak, da merenja obavljena na lokaciji ukazuju da ukupni nivoi radioaktivnosti zapravo ostaju niski, iako su viši nego što bi se normalno očekivalo. U suštini, kontaminacija postoji, ali još ne predstavlja veliki događaj.

Ti niski nivoi su omogućili rukovanje uzorcima bez potrebe za znatnom zaštitom. Biće odneti u laboratoriju, zajedno sa uzorcima vode, sedimenata i živim organizmima da bi se dodatno proučilo kako radijacija reaguje sa životnom sredinom i njenim stanovnicima.

Fotografije pokazuju da neke životinje rastu na buradima, što je podsetnik da divlji svet nema koncept smeća u potrazi za novim domom.

Ovo je takođe žalostan podsetnik da, iako smo možda osmotrili samo manje od 0,001% okeana, sigurno ostavljamo svoj trag na njemu. Ronjenja širom okeana dovela su do iznenađujućih nalaza, poput potrage za olupinom broda koja se pokazala kao gomila veš-mašina i poput čudnih oreola koji se formiraju oko buradi hemikalija bačenih kod obale Los Anđelesa.

Možda nećemo moći da rešimo sav naš otpad, ali proučavajući šta se dešava zatim možemo se nadati da ćemo bolje informisati buduće – i održivije – načine odbacivanja stvari koje proizvodimo.

(Telegraf Nauka/IFL Science)