Možda konačno znamo zašto su ljudi prestali da proizvode sopstveni vitamin C

Evolucija je verovatno prvo trebalo da se konsultuje sa mornarima koji su umrli od skorbuta.

Miševi koji ne mogu da proizvode vitamin C zaštićeni su od parazitske bolesti šistozomijaze, a možda i sličnih parazita. Ovaj nalaz bi konačno mogao da objasni zašto su ljudi u svojoj davnoj evolucionoj prošlosti izgubili sposobnost da proizvode jedan od najvažnijih molekula za naše telo, primoravajući nas da zavisimo od ishrane, ponekad na našu štetu.

Preporučujemo

Tokom 1960-ih i 1970-ih, dobitnik dve Nobelove nagrade Lajnus Poling je promovisao ideju da ljudi treba da konzumiraju vitamina C u količinama daleko većim od preporučenih doza. Da bi potkrepio svoj stav, pokazivao je epruvetu sa askorbatom (molekulom koji nazivamo vitamin C) koji svaki dan proizvede koza i upoređivao je sa zvanično preporučenom dozom. Poling je tako sugerisao da koza zna nešto što Centar za kontrolu bolesti ne zna.

Većina naučnika se nije slagala sa Polingom i kasniji dokazi su pokazali da su njegove tvrdnje bile u najboljem slučaju preterane. Ipak, taj potez je otvorio pitanje zašto koze mogu da proizvode askorbinsku kiselinu, a mi ne?

Zaista, većina životinja može da proizvodi ovaj molekul, dok su ljudi u manjini koja mora da ga unosi putem ishrane. Nova studija iznosi dokaze da smo tu sposobnost izgubili kako bismo bili manje podložni parazitima.

Većina životinja koristi enzim L-gulonolakton oksidazu (GULO) radi proizvodnje askorbata, ali se neke oslanjaju na hranu, naročito voće i povrće. Primati osim lemura ne mogu da proizvode sopstveni askorbat, a isto važi i za voćne šišmiše, neke glodare, ribe i ptice. Ovaj gubitak je evoluirao nekoliko puta – i mora postojati razlog.

Istraživači sa Univerziteta Fudan u Šangaju primetili su da je crvima Schistosoma mansoni, odgovornim za šistozomijazu, potreban vitamin C da bi se njihova jaja razvila. Istraživači su pretpostavili da životinje koje ne proizvode sopstveni vitamin C imaju manje tog vitamina, što otežava reprodukciju parazita. Možda je pre antiparazitskih lekova povremeni rizik od skorbuta bio prihvatljiv ako je prekidao ciklus razmnožavanja parazita.

Radi testiranja ove ideje, upoređena je reakcija na infekciju crvima S. mansoni kod običnih miševa, koji imaju GULO enzim, sa reakcijom vrste izmenjene tako da ga ne proizvodi. U roku od nedelju dana, crvi su imali veoma različite nivoe askorbata, pokazujući da dobijaju askorbat od domaćina, ali je njihov rast bio sličan.

Drugačije rečeno, crvima ne treba askorbat od domaćina da bi preživeli. Razmnožavanje je, pak, druga priča. Paraziti nisu mogli da se razmnožavaju u miševima bez GULO enzima, osim ako su ti miševi dobijali hranu bogatu vitaminom C.

Može se učiniti da je ovo beznadežna situacija za miševe i bilo koje druge životinje potencijalno inficirane šistozomijazom: skorbut ili crvi. I jedno i drugo može biti smrtonosno, ali skorbut ubija pouzdanije – pa bi možda trebalo proizvoditi sopstveni vitamin C i boriti se protiv crva na drugi način…

To je pristup koji je većina životinja izabrala, ali istraživači primećuju da postoji još jedna opcija. Kada su varirali unos vitamina C kod miševa bez GULO enzima tokom četvoronedeljnog ciklusa, otkrili su da su miševi relativno pošteđeni oba stanja.

Nivoi vitamina C bili su dovoljno niski u vreme kada su crvi pokušavali da polože jaja tako da nisu mogli da proizvedu novu generaciju, ali miševi nisu pokazali čak ni rane znake skorbuta, a o umiranju da ne govorimo. Samo jedan od 19 miševa u ovom režimu uginuo je tokom studije, dok je većinu onih koji su proizvodili sopstveni askorbat ubio parazit.

Za životinju sa istom ishranom tokom cele godine, teško je videti kako bi privremeno smanjenje vitamina C delovalo, ali bi sezonske dijete mogle biti veoma značajne. Konzumiranje hrane bogate vitaminom C kao što je voće kad je dostupna, a zatim podnošenje dovoljno blagog nedostatka u drugim periodima može da spreči proizvodnju jaja.

Ovo je rizična strategija — ako glavni izvor vitamina C zakasni jedne godine ili ga uopšte nema, skorbut može biti koban. Ako je hrana bogata vitaminom C previše obilna, nivoi nikad ne padaju dovoljno nisko da parazit ugine bez reprodukcije.

Ipak, postoje prednosti ovog pristupa čak i ako domaćin ne može u potpunosti da se oslobodi parazita. Prekid unosa vitamina C može smanjiti proizvodnju jaja čak i ako ne zaustavi ciklus razmnožavanja potpuno. Pošto je smeštanje jaja u organe jedan od glavnih načina na koje parazit nanosi štetu domaćinu, manje jaja znači manju štetu. Nizak nivo proizvodnje jaja takođe smanjuje verovatnoću prenosa parazita putem izmeta, što je veoma poželjna odlika kod društvene životinje.

Ljudi često plaćaju cenu zbog toga što su naši preci odbacili GULO. Skorbut je bio jedan od vodećih uzroka smrti među mornarima na dugim putovanjima. Istorijske knjige posvećuju manje pažnje činjenici da je ta bolest ubila mnogo više ljudi koji su bili prisiljeni da pređu Atlantik kao robovi — mornari su kasnije imali koristi od eksperimenata izvedenih na robovima radi lečenja.

Čak i danas, blaži oblici skorbuta se često javljaju tamo gde je teško doći do sveže hrane. Pored skorbuta, nizak nivo vitamina C povezan je sa smanjenom proizvodnjom crvenih krvnih zrnaca, slabim razvojem kostiju i mnogim drugim posledicama.

Ipak, šistozomijaza je takođe veliki ubica i bila je znatno opasnija donedavno. Verovatno bi predstavljala još veću opasnost da i dalje proizvodimo sopstveni askorbat.

Danas su lekovi protiv šistozomijaze bolji pristup od neregularne restrikcije vitamina C, ali su zagovornici sezonske dijete možda ipak u pravu.

(Telegraf Nauka/IFL Science)