Profesor Filipović među DVA ODSTO najistaknutijih naučnika sveta! Sad objasnio kako se našao na čuvenoj listi

Prof. dr Nenad Filipović iz Srbije ponovo se našao na čuvenoj listi američkog univerziteta Stanford, a na kojoj je završio među čak 2 odsto najistaknutijih naučnika sveta. Za Telegraf.rs govorio je kako je ponovo primio ove divne vesti, ali i o svom mukotrpnom naučnom radu na osnovu kog je i zaslužio da se nađe u ovom dobrom društvu. Ovom prilikom, profesor je uporedio naše i univerzitete u Americi, ali i potanko objasnio zašto smatra da veštačka inteligencija nikada neće moći da zameni živog čoveka.

Profesor Filipović koji je bio rektor Univerziteta u Kragujevcu i istraživač na Harvardu tokom deset godina, a sada je redovni profesor na Fakultetu za inženjerske nauke, a ujedno je i osnivač i profesor na studijskom programu "Sport, zdravlje i bioinženjering" na kragujevačkom univerzitetu, kazao nam je kako se na pomenutoj listi Stanford našao još 2022. godine.

Preporučujemo

"Lista postoji godinama, a ja sam se našao na njoj 2022. godine. Sada sam praktično već četvrti put rangiran na listi. Kada se formira, u obzir se uzima broj radova, da li ste prvi ili poslednji autor, broj predavanja po pozivu i brojni drugi faktori. Naučnici su rangirani, ne po oblastima, nego po skali od 1 do 10, pri čemu 100.000 naučnika čini 1 odsto. Znači od 10 miliona naučnika, ovaj Univerzitet rangira prvih 200.000 naučnika i to je 2 odsto o kojima govorimo", objašnjava nam on.

"Veliki uspeh uopšte se naći na listi"

"Jako je veliki uspeh što sam se našao na Stanfordovoj listi, imajući u vidu da je oštra konkurencija i da sam ja inženjer. Inženjerima je teže da se tu plasiraju, jer je činjenica da su medicinari i osnovne nauke biologija, hemija, fizika popularniji, imaju takozvane 'impact' faktore, i radovi su im mnogo čitaniji", objašnjava nam dalje profesor Filipović.

Profesor Filipović nam je ovom prilikom govorio i o sličnostima i razlikama rada kod nas i na američkom univerzitetu kakav je Harvard, a gde je i on čitavu deceniju bio istraživač.

"Reću vam jednu stvar koju svima pričam. Kad sam došao na Harvard dobio sam kancelariju 3 sa 3 bez prozora, računar koji je bio 10 puta lošiji od onog koji sam koristio u Srbiji. Već nakon šest meseci dobio sam daleko bolju kancelariju, bolji računar i tako dalje. Znači, prvi utisak je, da se razumemo, bio katastrofalan jer ste novi i 'bačeni' negde, i u toj fazi mnogi istraživači ne opstanu. Međutim, u svemu čovek mora da se probija i mora da se bori. Uslovi su vremenom bili fenomenalni i tamo sam naučio puno korisnih stvari. Jednom nedeljno smo imali sastanke gde glavni šef ispituje sve istraživače šta rade, kako ko napreduje i suština je da svako svakog mora da sasluša i komentariše", govori nam Filipović.

Razlika između srpskih i američkih studenata

Pričao nam je profesor i o razlici između srpskih i američkih studenata, pa istakao kako, iako su naši studenti jako talentovani, studente iz Amerike jedna reč posebno opisuje - rad.

"U Americi se mnogo radi. Međutim, činjenica je da su naši ljudi talentovani i da se probijaju gde god da odu, tako da ne zaostajemo. Velika je razlika samo u načinu rada i što su kriterijumi u Americi znatno oštriji ", priča nam profesor Filipović koji je podelio i svoje mišljenje o sve prisutnijoj veštačkoj inteligenciji koja se koristi i u obrazovanju, ali i u svakodnevnom životu, pa i u nauci.

"Mi smo u Kragujevcu osnovali smer AI, ali je i dalje u ranoj fazi razvoja. Mora mnogo više da se radi na tome, jer AI napreduje velikom brzinom. Primera radi, pre 7-8 godina, oni koji su razvijali AI u medicini rekli su: 'Gotovo je, više nam radiolozi ne trebaju, zamenićemo ih veštačkom inteligencijom. AI radi daleko bolje.' Što je donekle tačno. Međutim šta se dešava? AI naravno u različitim situacijama može da pogreši. Na primer, može da pogreši zato što su mu date pogrešne slike, pa se onda zbuni i počne da izbacuje pogešne odgovore. I ako do toga dođe u medicini, to je katastrofa. Zato mora uvek čovek da gleda, da proverava slike, ulaze podatke koje je dobio, da proveri da li je sve tačno. Čovek će uvek biti kontrolor, moraće uvek to da bude", priča nam profesor dalje.

Značaj Stanford liste

Popis, poznat kao "Stanfordova lista", delo je tima na čelu sa uglednim profesorom Džonom P.A. Joanidisom. On i njegove kolege stvorili su sveobuhvatnu bazu podataka koja procenjuje uticaj naučnika na osnovu standardizovanih metrika citiranosti. Iza liste ne stoji subjektivan izbor, već rigorozna analiza podataka prikupljenih iz baze Scopus, jedne od najvećih svetskih baza naučnih radova.

Šta se meri?

Sama metodologija je složena. Ona se zasniva na kombinaciji nekoliko ključnih pokazatelja, uključujući ukupan broj citata, h-indeks (pokazatelj produktivnosti i citiranosti), i posebno razvijeni kompozitni indikator koji meri uticaj naučnika tokom cele karijere ili unutar jedne godine. Cilj je bio stvoriti rang-listu koja prepoznaje najistaknutije naučnike iz više od 170 naučnih oblasti, od medicine i fizike do društvenih nauka i inženjerstva.

Ovaj se popis redovno ažurira i obuhvata najboljih 2 posto naučnika na svetu iz svakog područja, što ga čini izuzetno selektivnim i prestižnim. Uključenost na listu smatra se snažnom potvrdom globalnog uticaja nečijeg rada i svedoči o godinama posvećenog istraživanja i inovacija.

Globalni odjek i domaći ponos

Iako lista pruža uvid u globalne trendove u nauci, ona ima i značajan lokalni odjek. Iz godine u godinu, na popisu se nalaze desetine, pa i stotine, naučnika iz Srbije i drugih zemalja regiona. Njihovo prisustvo potvrđuje kvalitet domaće naučne scene i pokazuje da se i u manjim sredinama sprovode istraživanja koja su prepoznata i cenjena na najvišem svetskom nivou. Mnogi naučnici sa instituta i univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu redovno se nalaze na ovoj prestižnoj listi, potvrđujući da su njihovi radovi u rangu sa onima iz najrazvijenijih zemalja.

Ova rangiranja često služe kao inspiracija mlađim generacijama i snažan su podsticaj za ulaganja u nauku. Biti deo te elitne grupe ne samo da podiže profil pojedinca, već i institucije sa koje dolazi.

Naravno, kao i svaki sistem rangiranja, i Stanfordova lista ima svoje kritičare. Neki upozoravaju da se fokusiranjem na kvantitativne pokazatelje poput broja citata podstiče kultura "objavljivanja po svaku cenu", a ne nužno kvalitet i dubina istraživanja. Drugi pak ističu da se pojedine discipline, uprkos pokušajima standardizacije, i dalje ne mogu adekvatno upoređivati.

Uprkos debatama, nema sumnje da Stanfordova lista ostaje jedan od najvažnijih i najtransparentnijih alata za procenu naučnog uticaja. Ona pruža vredan uvid u to ko su pojedinci koji svojim radom najviše doprinose razvoju znanja i oblikovanju naše budućnosti.

(Telegraf.rs)