Lekovi za gubitak težine nisu dovoljni za postizanje zdravstvenih ciljeva

Potrebni su sveobuhvatni podaci o dugoročnim efektima medikamenata za gubitak težine kao što su semaglutid ili tirzapatid, kao i startegije za održavanje zdravije težine kad ljudi prestanu da ih koriste.

Stručnjaci priznaju potencijal nove generacije medikamenata za gubitak težine u regulisanju gojaznosti i postizanju zdravstvenih ciljeva.

Preporučujemo

Međutim, takođe upozoravaju da je multidisciplinarni pristup, koji bi mogao uključivati psihološku, hiruršku i dijetetsku podršku, neophodan radi izbegavanja neplaniranih problema i osiguranja bezbednosti pacijenata, piše UCL.

Agonisti receptora glukagonu sličnog peptida 1 (GLP-1 RA) prvobitno su razvijeni kao tretman za dijabetes tipa 2. Najpoznatiji GLP-1 RA za kontrolu gojaznosti, semaglutid, aktivni je sastojak lekova Wegovy i Ozempic.

Ovi lekovi su privukli veliku medijsku pažnju kao potencijalno „jednostavna rešenja“ za složeno, povratno, hronično stanje gojaznosti – zbog sposobnosti da „isključe“ glad i uspeha u pomaganju ljudima da smanje težinu.

„U smislu pomaganja pacijentima da smanje svoju težinu, prevazilaze druga raspoloživa sredstva , osim barijatrijske/metaboličke hirurgije“, kaže dr Adrijan Braun iz odseka za medicinu Londonskog univerzitetskog koledža.

Međutim, postoje neke nepoznanice u pogledu njihove upotrebe u kliničkoj praksi pored problema sa dostupnošću. Potreban je multidiciplinarni pristup kontrolisanju gojaznosti koji bi uključivao bihevioralnu i psihološku podršku, kako bi pacijenti razumeli svoj odnos sa hranom i nutritivni profil onoga što jedu, kao i fizioterapiju.

Takođe bi mogli biti uključeni tretmani poput barijatrijske hirurgije, koja smanjuje želudac, hormonski menja apetit i smanjuje količinu pojedene hrane. Međutim, barijatrijska hirurgija bi uvek bila praćena podrškom u cilju balansirane, zdrave ishrane i izbegavanja mogućih komplikacija.

Svako ko je pokušao da izgubi težinu putem smanjenog unosa kalorija i fizičke aktivnosti potvrdiće da je to dug, spor proces koji zahteva mnogo rada i samodiscipline. U tom smislu, sposobnost GLP-1 RA da „isključi“ glad, delujući na temeljnu biologiju gojaznosti, i učini da se ljudi osećaju sito je izuzetno moćna i lako se može videti kao jednostavno rešenje.

„Oni koji upotrebljavaju GLP-1 RA obično će jesti mnogo manje, što nosi potencijalne rizike. Može dovesti do nedovoljnog unosa proteina i mikronutimenata, na primer, ili pogoršati postojeće nutritivne deficite koji možda nisu provereni“, kaže dr Braun.

Stručnjaci ukazuju i na nepostojanje sveobuhvatnih podataka o gubitku mišićne mase usled upotrebe GLP-1 RA.

Iz psihološke perspektive, „psihosocijalni“ aspekt upotrebe GLP-1 RA nije dovoljno istražen. Među ljudima koji zahtevaju tretman gojaznosti postoje povećani nivoi psihijatrijskih ili psiholoških problema.

„Mnogi ljudi koji se muče sa gojaznošću traže nagradu ili zadovoljstvo u visokoenergetskoj hrani. Ako ta putanja nagrađivanja bude uklonjena, možda će postojati veći rizik od upotrebe nezdravih izvora, kao što su alkohol ili preterana potrošnja novca, radi zadovoljavanja emocionalnih potreba, kao što je viđeno kod nekih pacijenata posle barijatrijske hirurgije“, kaže dr Ema Šatlvud, klinički psiholog.

Gušenje centara za nagrađivanje može takođe dovesti do depresije, samopovređivanja i samoubistva. Mnogo jasnije smernice su potrebne radi razumevanja mogućeg uticaja GLP-1 RA na dugoročnu psihološku dobrobit.

Potencijal GLP-1 RA za trajnu promenu tretmana gojaznosti je nesporan. Sad je potrebno da medicinski radnici osmisle kako najbolje da pruže multidisciplinarnu negu koja će omogućiti pacijentima da bezbedno i održivo poprave svoje zdravlje i blagostanje.

(Telegraf Nauka/UCL)