Najveći naučni projekat ušao u poslednju fazu: ITER je put ka neograničenoj energiji

U srcu Provanse, u Francuskoj, najveći svetski i najnapredniji tokamak fuzijski reaktor, koji bi mogao da predstavlja revolucionarni korak ka neograničenoj energiji, tiho je ušao u finalnu, a možda i najkritičniju fazu do sada.

Projekat ITER (Međunarodni termonuklearni eksperimentalni reaktor) je međunarodna kolaboracija koja već traje decenijama, sa sada počinje sastavljanje jezgra nuklearnog reaktora, piše BGR.

Preporučujemo

Ova prekretnica signalizira da projekat prelazi sa izgradnje na montažu mašine. Nakon godina građevinskih radova, isporuke komponenti i pažljivog planiranja integracije, inženjeri su započeli delikatan proces sastavljanja jezgra ovog prototipa nuklearne elektrane koja koristi fuziju za dobijanje energije. Ovo nije samo tehnički podvig, već i simbolična prekretnica gde čovečanstvo pokušava da replicira sam proces koji pokreće Sunce na Zemlji.

Ono što će se dešavati u narednim mesecima, dok se delovi ubacuju, poravnavaju i zavaruju, odrediće da li će ITER uspeti da dosegne svoju prvu plazmu i postavi temelje za komercijalnu upotrebu fuzije. Projekat je dugo opisivan kao najveći naučni poduhvat čovečanstva, možda čak i veći od prve šetnje po Mesecu. Još jednom, nauka ujedinjuje države, laboratorije i industriju širom kontinenata sa zajedničkom ambicijom. Sa jezgrom reaktora sada u fazi sastavljanja, ITER ulazi u svoju finalnu i najrizičniju fazu.

ITER je vodeći poduhvat koji treba da demonstrira da se fuzija, isti proces koji pokreće zvezde, može da se koristiti u velikim razmerama na Zemlji. Nuklearna fuzija je svojevrsni sveti gral nuklearne fizike i već nekoliko godina se konačno stiglo do toga da se nuklearnom fuzijom dobije više energije od one uložene, ali su te količine još veoma male. Obećavajući eksperimenti do sada su izvođeni u Kini i SAD. ITER se gradi u u Kadarašu, u Francuskoj, ali je zajednički poduhvat sedam glavnih članica: Evropske unije, Kine, Indije, Japana, Koreje, Rusije i Sjedinjenih Država. Svaki član doprinosi proizvodnjom i isporukom komponenti i sistema. Ovaj pristup obezbeđuje globalni industrijski angažman i zajedničko vlasništvo. Ali takođe omogućava projektu da ne zavisi od jednog izvora finansiranja. Evropski udeo čini najveći deo odgovornosti za izgradnju (otprilike 45,6%), dok preostali članovi obezbeđuju po oko 9,1%.

Od svog osnivanja sredinom 1980-ih, ITER je evoluirao u ogroman inženjerski poduhvat. Njegova svrha nije da isporučuje električnu energiju (barem ne odmah) već da testira naučnu, tehnološku i inženjersku izvodljivost nuklearne fuzije. Potrebno je da održava goruću plazmu, validira sisteme kao što su superprovodni magneti, grejanje, dijagnostika, uzgoj tricijuma, daljinsko održavanje, i da obezbedi odskočnu dasku ka demonstracionim elektranama.

Ranije je planirano da ITER počne da radi do 2015, ali je to pre nekoliko godina promenjeno. Prva operacija, sa plazmama vodonika i deuterijuma, očekuje se tek početkom naredne decenije, a puna magnetska sposobnost planirana je za 2036.

Nuklearna fuzija je proces u kome dva laka atoma, poput atoma vodonika, zagreju do temperature od 100 miliona stepeni Celzijusovih i onda spoje u jedan teži atom, oslobađajući pritom veliku količinu energije. Razlikuje se od fizije, u kojoj se teži atomi, poput atoma uranijuma, cepaju na manje atome. Nuklearna fuzija je godinama korišćenja u takozvanim termonuklearnim ili hidrogenskim bombama, ali za njeno pokretanje bila je potrebna nuklearna fisija, što dobijanje nije činilo čistim.

Nuklearne elektrane koriste fisiju i stvaraju mnogo nestabilnog otpada, koji ostaje radioaktivan i milionima godina. Fuzija ne stvara radioaktivni nuklearni otpad kome treba toliko dugo da se raspadne.

(Telegraf Nauka/BGR)