Haos, smrt, laži i kolaps imperije: 40 godina od najveće nuklearne katastrofe u istoriji

„U Černobiljskoj nuklearnoj elektrani dogodila se nesreća. Oštećen je jedan od nuklearnih reaktora. Preduzimaju se mere za otklanjanje posledica nesreće, žrtvama se pruža pomoć. Formirana je vladina istražna komisija.“

Ovo je sve što je rečeno u prvoj vesti koju su žitelji Sovjetskog Saveza mogli da čuju o najvećoj nuklearnoj katastrofi u istoriji.

I to tek trećeg dana nakon što je u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani „Vladimir Iljič Lenjin“ 26. aprila 1986. u 1 sat, 23 minuta i 40 sekundi posle ponoći eksplodirao reaktor broj 4.

Šture informacije, čije čitanje je trajalo svega nekoliko sekundi, nisu bile dovoljne ni da se nasluti šta se zaista dogodilo. I u kakvoj su se opasnosti našli i SSSR i svet.

Čak ni danas, punih 40 godina kasnije, posle hiljade i hiljade objavljenih izveštaja, naučnih radova, dokumentarnih romana, dokumentarnih filmova..., nije lako shvatiti kako je bizarna serija grešaka tokom rutinskog testa dovela do toliko haosa i smrti, koji je obim razaranja, ni kakve su posledice na zdravlje ljudi. Možda se zna koliko je radioaktivnih čestica završilo u vazduhu, znaju se osnovni putevi kojima su se one kretale, zna se kolika je u kom trenutku bila zabranjena zona, ali se još ne zna ni koliko je tačno žrtava bilo.

Enciklopedijski podaci spominju da su dva radnika poginula u inicijalnoj eksploziji i da je 28 ljudi stradalo u narednih nekoliko dana. Neki izveštaji dodaju još sto ili dvesta mrtvih „likvidatora“, kako se nazivaju radnici, naučnici, vatrogasci, vojnici i svi ostali učesnici „likvidacije posledica“ u Černobilju.

Međutim, procene o broju stradalih variraju od 4.000 do 16.000, a ima ih i još slobodnijih i višestruko većih. O ciframa onih kojima je zračenje napravilo dugoročne probleme u telu ili razne bolesti, teško je i govoriti sa bilo kakvom sigurnošću.

Eksplozija raznela olovni poklopac

Većina izveštaja o katastrofi prikazuje skoro isti sled događaja - operateri su planirali poseban test kako bi videli da sistemi za hlađenje u vanrednim okolnostima mogu da rade i u slučaju nestanka struje, ali samo 56 sekundi nakon što je test počeo, pritisak se nagomilao u reaktoru broj 4. To je izazvalo eksploziju koja je raznela olovni poklopac od hiljadu tona, a radioaktivne čestice su otišle u vazduh. Kiseonik je išao u reaktor, počela je grafitna vatra, a hemijska reakcija izazvala je još jednu eksploziju.

- Reaktor je u redu, nemamo problema - rekao je tada inženjer zadužen za noćnu smenu Aleksander Akinhov.

Nekoliko dana kasnije preminuo je od posledica zračenja.

Manje od pola sata kasnije stigli su i vatrogasci kojima niko nije rekao da postoji radijacija, pa nisu imali nikakvu zaštitnu opremu.

- Videli smo grafit razbacan na sve strane. Šutnuo sam neke komade. Jedan kolega je podigao komad i rekao da je vruć. Niko od nas nije imao pojma šta se desilo. Kolege Kolja, Pravik i ostali su se popeli merdevinama do reaktora. Nikad ih više nisam video - ispričao je svojevremeno Grigorij Hmelj.

Oko 3 sata stigla je i vojska, a u 5 je isključen i reaktor broj 3, dok su boj jedan i dva ugašeni tek 24 sata kasnije. Na reaktor je iz vazduha, iz helikoptera, bacan pesak, ali su se požari širili.

Tek dan kasnije počela je evakuacija ljudi iz prečnika 10 kilometara od elektrane, a 28. aprila vlasti prvi put priznaju da se nešto dešava u nuklearnoj elektrani, ali bez detaljisanja.

Istog dana naučnici u Švedskoj otkrivaju radioaktivni oblak i javljaju ostatku sveta da se dogodila nesreća u Černobilju. Dok se Evropom širila panika, u Sovjetskom Savezu to nije bila bitna tema, a koliko zdravlje i zaštita stanovništva nisu zanimali Kremlj najbolje ilustruje to što su u Minsku i Kijevu, najbližim velikim gradovima, održavane prvomajske parade.

Lider SSSR Mihail Gorbačov tek 14. maja pred kamerama objavljuje da je došlo do „nezgode“ i mobilizuje ljude. Uprkos tome, i decenijama kasnije poslednji sovjetski lider tvrdio je da on i njegova vlast nisu ništa krili.

Zastarela tehnologija i stari sistem

- Nesreća u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani bila je grafički dokaz, ne samo toga koliko je naša tehnologija zastarela, već i da je zakazao stari sistem. Istovremeno, a takva je ironija istorije, značajno je uticala na naše reforme bukvalno izbacujući zemlju iz šina. Danas znamo koliko je ova tragedija bila velika i koliko još mora da se radi za one koji su izgubili zdravlje i domove - napisao je Gorbačov u knjizi Memoairi iz 1995. i dodao:

- Dogodila se u subotu 26. aprila, u 1.25 posle ponoći, kada su jedini ljudi na dužnosti bili zamenska ekipa i ljudi koji su sprovodili eksperiment na turbofeneratoru tokom planiranog gađenja četvrtog reaktora. Vesti su stigle do Moskve tek ujutru 26. Preko Ministarstva srednje mašinske industrije, koje je bilo zaduženo za „nuklearni kompleks“, do Rižkova (premijer SSSR Nikolaj Rižkov, prim. aut.), koji je javio meni.

Kako Gorbačov objašnjava, odmah je sazvan sastanak Politbiroa, a komisija je već iste večeri stigla u Černobilj.

- Rižkov je 28. aprila javio Politbirou prve rezultate rada komisije. Na osnovu te informacije, javnost je obaveštena o događaju na televiziji te večeri, a u novinama narednog dana, posle čega su stizali redovni izveštaji s novim informacijama. Apsolutno odbacujem optužbe da je sovjetski vrh namerno krio istinu o Černobilju. Jednostavno nismo još znali istinu – naglasio je poslednji lider SSSR.

Ipak, i on je priznao da je katastrofa bila težak test za glasnost, demokratiju i otvorenost.

- Černobilj je osvetlio mnoge bolesti našeg sistema kao celine. Sve što se gomilalo godinama spojilo se u ovoj drami: skrivanje i zataškavanje nesreća i drugih loših vesti, neodgovornost i nebriga, aljkav rade, stalna opijenost. Ovo je bio još jedan ubedljiv argument za radikalne reforme – napisao je on.

U jednom drugom tekstu on je doneo još jedan zaključak: „Mislim da je Černobilj bio pravi razlog raspada Sovjetskog Saveza“.

„Ljudi su izdržali nedeljama ili mesecima duže“

Da li su zaista nuklearna katastrofa i prateći troškovi čišćenja terena, koji su iznosili milijarde dolara, ali i ubijanje svakog poverenja u istinitost onog što Kremlj saopštava, doveli do kraha komunističke imperije, nije lako reći, ali je jasno da su tromost i traljavost sovjetske birokratije bili krivci za sve što je usledilo posle katastrofe.

- Sigurno je jedino da je Černobilj, iako akcident u smislu da ga niko nije namerno pokrenuo, bio namerni proizvod kulture nepotizma, lenjosti i duboko ukorenjene indiferentnosti prema narodu. Literatura je jedinstvena u mišljenju da je sovjetski sistem uzeo loše dizajnirani reaktor, a za njega zadužio grupu nekompetentnih ljudi. Onda je nastavljeno laganje o katastrofi na kriminalan način. U ključnih deset dana, dok je reaktor goreo i ispuštao radioaktivni materijal u okolinu, vlasti su uporno tvrdile da je sve pod kontrolom. U nedelji nakon incidenta, dok su odbijali da priznaju šta se dešava, oni su poslali hiljade ljudi na mesto nesreće... Mašine koje su dovožene su se kvarile zbog radijacije. Ljudi su izdržavali nedeljama ili mesecima duže, ali su na kraju umirali u užasnim mukama - napisao je Kit Gesen, američki pisac i novinar rođen u Rusiji.

(Telegraf Nauka)