Tutankamon obezglavljen pre 100 godina: Evo zašto ovo nije bio trijumf nauke, već trenutak VELIKE SRAMOTE

Mumificirani ostaci Tutankamona, egipatskog faraona, prvi put su pregledani pre 100 godina. Ono što je usledilo nije bio trijumf nauke, već uništenje. Koristeći noževe i grubu silu, tim Hauarda Kartera obezglavio je faraona, odsekao mu udove i raskomadao trup. A onda su sve to zataškali, piše Elenor Dobson, profesorka Univerziteta u Birmingemu, u tekstu za The Conversation, koji prenosim u celosti.

Tutankamonovu grobnicu je, u Dolini kraljeva, otkrio tim uglavnom egipatskih kopača predvođenih Hauardom Karterom u novembru 1922. Međutim, bilo je potrebno nekoliko godina da istraživači očiste i katalogizuju predvorje grobnice, prvi deo onoga što će postati deceniju dugo iskopavanje.

Preporučujemo

Ovaj pedantan rad, kao i kašnjenja izazvana trenjem između Kartera i egipatske vlade, doveli su do toga da Tutankamonovi ostaci nisu otkriveni do 1925. Ova prekretnica izazvala je još jedan talas onoga što se naziva „Tutmanija“, kada je otkriće grobnice dovelo do fascinacije egipatskom arheologijom.

Kada je Karterov tim konačno otvorio Tutankamonov najdublji kovčeg, pronašli su faraonovo telo sraslo sa kovčegom pomoću očvrsle, crne supstance nalik na smolu. Ova smola je sipana preko zavoja tokom sahrane kako bi se telo zaštitilo od propadanja.

Karter je opisao leš kao „čvrsto prilepljen“ i primetio da „nikakva legitimna sila“ ne može da ga odlepi. U očajničkom pokušaju da omekša smolu i ukloni telo, kovčeg je bio izložen sunčevoj toploti. Kada to nije uspelo, tim je pribegao vrućim noževima, odsecajući Tutankamonovu glavu i pogrebnu masku sa tela.

Autopsija koja je usledila bila je razorna. Tutankamon je ostao „obezglavljen, sa rukama odvojenim na ramenima, laktovima i šakama, nogama na kukovima, kolenima i gležnjevima, i trupom odsečenim od karlice“. Njegovi ostaci su kasnije zalepljeni kako bi simulirali netaknuto telo - makabristička rekonstrukcija koja je prikrila nasilje procesa.

Egiptolog Džojs Tajldisli je istakla da ovo uništenje upadljivo nedostaje u Karterovom javnom izveštaju o autopsiji. Takođe nedostaje i u njegovim privatnim zapisima o iskopavanju, koji su dostupni na Grifit institutu Univerziteta u Oksfordu i na internetu.

Tajldisli sugeriše da Karterovo ćutanje može odražavati ili namerno zataškavanje ili poštovanje pokušaja da se sačuva dostojanstvo preminulog kralja. Njegovi propusti su, međutim, dokumentovani na fotografijama fotografa Harija Bartona. Ove fotografije nude oštar vizuelni zapis o raskomadanju.

Na nekim Bartonovim slikama, Tutankamonova lobanja je vidljivo probodena kako bi ostala uspravna za fotografisanje. Ove slike su u sumornom kontrastu sa onom koju je Karter izabrao za drugi tom svog dela o detaljima iskopavanja, „Tutankamonove grobnice“, objavljene 1927. U ovoj sterilizovanoj slici, faraonova glava je umotana u tkaninu, prikrivajući odsečeni kičmeni stub, predstavljajući prihvatljiviji pogled za javnost.

Dok razmišljamo o stogodišnjici ovog pregleda, vredi ponovo razmotriti nasleđe Karterovog iskopavanja, ne samo kao prekretnicu u egiptologiji, već kao trenutak etičkog preispitivanja. Sakaćenje Tutankamonovog tela, prikriveno u zvaničnim narativima, poziva nas da preispitamo narative o arheološkom trijumfu i da se osvrnemo na prošlost sa kritičnijim pogledom.

„Danas je bio sjajan dan u istoriji arheologije“, napisao je Karter u svom dnevniku iskopavanja 11. novembra 1925. godine, kada je počeo medicinski pregled Tutankamonovih ostataka. Ali arhivski dokazi sugerišu nešto mnogo moralno komplikovanije, čak i jezivo, što leži iza zavodljivog sjaja zlata.

(Telegraf Nauka/The Conversation)