Vanzemaljci možda i postoje: Ovo su 3 razloga što nas nisu posetili

„Vlada SAD nedavno je objavila stotine ranije strogo poverljivih izveštaja o neidentifikovanim anomalnim fenomenima (UAP, što je novi termin za nekadašnje NLO ili neidentifikovane leteće objekte), koji obuhvataju period od 1940-ih do danas. To i novi film Stivena Spilberga ‚Dan razotkrivanja‘ o vanzemaljskom životu ponovo su podstakli ideju o tome da vanzemaljci posećuju Zemlju“, napisala je Kerol Oliver, profesorka naučne komunikacije i astrobiologije na Univerzitetu Novog Južnog Velsa u Sidneju, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u potpunosti.

„Zapravo, ankete u Australiji, SAD i drugde pokazuju da oko trećine ljudi veruje da su vanzemaljci ovde. Međutim, iako ono što znamo o univerzumu sugeriše da vanzemaljci možda postoje, postoje tri ubedljiva razloga zašto nas verovatno ne posećuju.

Preporučujemo

Svemir je ogroman

Za početak, svemir je ogroman, veći je od bilo čega što možemo da zamislimo.

Proksima Kentauri, najbliža zvezda našem Suncu, udaljena je oko 40 biliona kilometara, što je 268.000 puta dalje nego što je Sunce udaljeno od Zemlje. To su 4,3 svetlosne godine, kako mere astronomi. Svetlosna godina je udaljenost koju svetlost pređe za godinu dana brzinom od 300.000 kilometara u sekundi.

S trenutnom tehnologijom možemo putovati kroz svemir samo malim delom brzine svetlosti. Čak i naš najbrži svemirski brod – Solarna sonda Parker - putuje maksimalnom brzinom od otprilike 191 kilometar u sekundi – što je 0,064% brzine svetlosti.

Foto: Shutterstock/PeopleImages

Tom brzinom bilo bi potrebno oko 6.650 godina da se stigne do Proksime Kentauri, a to je samo naše lokalno zvezdano susedstvo. Dakle, međuzvezdano putovanje u okviru ljudskog životnog veka zahtevalo bi mnogo veće brzine.

Ako pretpostavimo da postoji način da putujemo brzinom bliskom brzini svetlosti. To uvodi prvi problem sa putovanjem takvom brzinom. Albert Ajnštajn je pokazao da je vreme relativno; stopa protoka vremena nije ista svuda u univerzumu. Što brže svemirski brod putuje sa Zemlje, vreme će sporije prolaziti za njegove putnike. To se zove dilatacija vremena.

Na primer, kada se astronaut NASA Skot Keli vratio na Zemlju nakon godinu dana na Međunarodnoj svemirskoj stanici, bio je milisekundama mlađi od svog brata blizanca jer se vreme kreće sporije za objekte u pokretu, a Međunarodna svemirska stanica putuje brzinom od otprilike 28.150 kilometara na sat.

Ova razlika je bila zanemarljiva za blizance Keli. Ali za bilo koje vanzemaljce koji jure našim nebom, ona bi bila značajno veća zbog putovanja do Zemlje i nazad iz udaljenog zvezdanog sistema neizbežno većom brzinom. Oni bi se vratili kući na planetu mnogo stariju od one koju su napustili – možda za vek ili više. Oni bi bili vremenski izgnanici.

Nezamislive energetske potrebe

Osim toga, međuzvezdano putovanje zahteva nezamislivu količinu energije. Masa svemirskog broda se povećava sa brzinom, pa je potrebna sve veća količina energije za njegovo ubrzanje.

Pri brzini svetlosti, brod postaje beskonačno masivan, što zahteva beskonačnu količinu energije. To je očigledno nemoguće.

Foto: Shutterstock/DanieleGay

Još jedan značajan problem je to što je svemir vakuum – ali ne potpuno. Postoji tek toliko čestica o kojima treba brinuti. One potencijalno mogu izazvati fatalno zračenje za putnike i instrumente svemirskog broda velike brzine, ili ga uništiti. Retko raspoređeni atomi vodonika pretvaraju se u intenzivno zračenje pri brzinama bliskim svetlosti, a stvorena toplota bi istanjila i na kraju uništila trup broda.

Putovanje brzinom većom od brzine svetlosti, prema fizičaru Migelu Alkubijereu, jeste moguće, ali sa sobom nosi sopstveni niz problema i trenutno nemoguć zahtev za energijom.

To dovodi do pitanja: zašto bi neko trošio svu tu energiju da bi putovao na Zemlju? Sve što mi imamo, napredna civilizacija (kakva bi morala biti da bi stigla ovde) mogla bi da napravi na svojoj planeti.

Jedinstvena biosfera

Još jedan problem je naša biosfera, jedinstvena za Zemlju koliko je naučnicima poznato.

Život i planeta su se razvijali zajedno. Složeni život ne bi postojao na Zemlji da cijanobakterije, tip jednoćelijskih mikroba, nisu upumpale kiseonik u našu atmosferu, koja se uglavnom sastojala od azota, pre 2,4 milijarde godina.

On zato nije toksičan za nas, ali kiseonik je reaktivan i mogao bi biti veoma korozivan za vanzemaljce. I dok bi oni mogli nositi zaštitna odela kao što ljudi rade kada idu u negostoljubiva okruženja, izveštaji o vanzemaljskim posetama ne uključuju nikakve opise svemirskih odela.

Ima li vanzemaljaca tamo negde?

Ako vanzemaljci nisu ovde, da li su tamo negde?

To je zanimljivo pitanje, naučno i filozofski. Naučnici još nemaju dovoljno informacija da odgovore, ali rade na tom pitanju.

Pronađeno je oko 6.200 egzoplaneta u više od 4.700 solarnih sistema, mada nijedna nije kao Zemlja i nijedan sistem nije kao naš Sunčev sistem.

Većina zvezda bi mogla imati bar jednu planetu, a samo u našoj galaksiji ima više od 100 milijardi zvezda. Broj planeta je stoga astronomski, a neke bi mogle biti nastanjive.

Foto: Shutterstock

Bliže kući, postoje svetovi sa potencijalom za mikrobni život, bilo u prošlosti ili sadašnjosti – Mars, Evropa (Jupiterov mesec), kao i Enkelad i Titan (Saturnovi sateliti). Ako otkrijemo da je život počeo dva puta u našem Sunčevom sistemu, to će povećati šanse za život negde drugde.

Od 1960. godine imamo sposobnost da tražimo inteligentna bića na drugim mestima, koristeći uobičajenu radio-astronomiju. Najveće projekte potrage za vanzemaljskim životom sprovode Institut SETI u Kaliforniji i projekat Breakthrough Listen sa sedištem na Univerzitetu u Oksfordu.

U svim dosadašnjim potragama ništa nije pronađeno. Pronalaženje inteligencije u našem vremenskom okviru – od oko sto godina – u istoriji univerzuma dugoj 13,8 milijardi godina predstavlja veliki izazov.

Ipak, kako je zabeleženo u radu objavljenom u žurnalu Nature 1959. godine, iako je teško proceniti šansu za uspeh, ako ne tražimo, šansa pada na nulu.

(Telegraf Nauka/The Conversation)