U Libijskoj pustinji pronađen je stakleni objekat koji nije sa Zemlje

Foto: Reinhard Dirscherl / Alamy / Profimedia

Čudna vrsta stakla koja je pronađena 1933. godine u Libijskoj pustinji možda je potekla od meteorita, pokazala je analiza naučnice Elizavete Kovaleve, piše Live Science, uz napomenu da se sve uklapa, osim kratera, koji i dalje nedostaje.

Velika peščana pustinja prostire se na površini od oko 72.000 kvadratnih kilometara (skoro kao Srbija), i povezuje Egipat i Libiju. Ako se pronađete u njoj, na određenom mestu, na jugu pustinje, možete primetiti komadiće žutog stakla koje je raspršeno po pesku.

Preporučujemo

Ovo je prvi put opisano u naučnom radu 1933. godine, i poznato je kao staklo iz Libijske pustinje. Kolekcionari minerala ga cene zbog njegove lepote, relativne retkosti i misterije koja ga okružuje. Privezak pronađen u grobnici faraona Tutankamona sadrži komadić ovog stakla. Prirodno formirana stakla mogu se naći širom sveta: tu su modlaviti iz kratera Ries u Evropi i tektiti sa Obale Slonovače. Ali ništa nije toliko bogato silicijumom kao Staklo iz Libijske pustinje, niti može da se nađe u tako velikim količinama i grumenovima.

Poreklo ovog stakla je bilo predmet debate među naučnicima u poslednjih 90 godina. Neki su mislili da je ono nastalo u vulkanima na Mesecu, neki drugi da je nastalo od udara groma (fulguriti - staklo koje se formira fuzijom peska i tla u koje udari grom). Druge teorije kažu da je ono rezultat sedimentarnih ili hidrotermalnih procesa, da je nastalo masivnom eksplozijom meteora u vazduhu, ili da je poreklom iz obližnjeg kratera meteorita.

Sada, zahvaljujući uznapredovaloj mikroskopskoj tehnologiji, naučnici veruju da konačno imaju odgovor. Zajedno sa kolegama sa univerziteta i naučnih centara u Nemačkoj, Egiptu i Maroko, Kovaleva je identifikovala poreklo Stakla iz Libijske pustinje - ono je nastalo udarom meteorita u površinu Zemlje.

Svemirski sudari su primarni procesi u Sunčevom sistemu, pošto se planete i njihovi sateliti sudaraju sa asteroidima i embrionima planeta (zvanim i planetizimali). Ovakvi sudari su pomogli i pri stvaranju Zemlje.

1996. godine naučnici su ustanovili da je ovo staklo staro oko 29 miliona godina, a kasnija studija utvrila je da je izvorni materijal sastavljen od zrnaca kvarca prekrivenim mešovitim mineralima gline i oksidima gvožđa i titanijuma.

Kasniji pronalasci otvorili su nova pitanja, pošto je staklo starije od materijala koji može da se pronađe u relevatnom delu Velike peščane pustinje. Ili jednostavnije: ovi materijali nisu postojali na toj lokaciji pre 29 miliona godina.

Za studiju Kovaleve, ko-autor je obezbedio dva komada stakla, od lokalnog stanovnika koji ih je pronašao u regiji Al Džauf u jugoistočnoj Libiji.

Uzorci su izučavani pomoću najnovije transmisione tehnike elektronske mikroskopije (TEM), koja omogućava da se vide maleni delići materijala, 20.000 puta manji od debljine lista papira. Pomoću ove tehnike, pronađeni su majušni minerali u ovom staklu - različiti tipovi cirkonijum oksida (ZrO2).

Minerali su sastavljeni od hemijskih elemenata, čiji atomi stvaraju regularne trodimenzionalne "pakete". Kovaleva piše da treba da se zamisli da neko stavi jaja ili flašice gaziranih pića na police supermarketa: slojevi naređani jedni na druge osiguravaju najefikasnije moguće pakovanje. Na sličan način, kaže ona, atomi se ređaju u kristalne rešetke koje su jedinstvene za svaki mineral. Minerali koji imaju isti hemijski sastav, ali drugačiju atomsku strukturu (različite načine "pakovanja" atoma u kristalnu rešetku) zovu se polimorfi.

Jedan polimorf ZrO2 koji je pronađen u Libijskoj pustinji zove se kubični cirkonijom - kakav se viđa u nekim zlatarama kao zamena za dijamant. Ovaj mineral se može formirati samo na visokim temperaturama između 2.250 i 2.700 stepeni Celzijusa.

Drugi polimorf ZrO2 koji je izučavan je veoma redak, i zove se orto-II ili OII. On se formira pri veoma velikom pritisku - na oko 130.000 atmosfera.

Ova činjenica je i bila dokaz da je udar meteorita uzrok stvaranja ovog stakla, pošto ovakvi uslovi na Zemljinoj kori mogu da se stvore samo udarom meteorita ili eksplozijom atomske bombe.

Ako je sve ovo tačno, piše Kovaleva, krater koji je za sobom ostavio meteorit trebalo bi da je negde u blizini. Najbliži poznati krateri, zvani GP i Oaza, imaju prečnik od 2 i 18 km, ali su prilično daleko od mesta gde je pronađeno staklo. Oni su premali i predaleko da bi bili "roditeljski krateri" ovako velike količine udarnog stakle, koncentrisanog na jednom mestu.

Kovaleva zaključuje da ostaju otvorena mnoga pitanja: gde je roditeljski krater, koliko je on veliki, da li ga prekriva pesak...

(Telegraf Nauka/Live Science)