Da li su to ostaci svemira u nastajanju? Astronomi otkrili mehur galaksija dalek 820 miliona svetlosnih godina

Foto: Frédéric Durillon, Animea Studio; Daniel Pomarède, IRFU, CEA University Paris-Saclay

Tim Univerziteta Havaja otkrio je ogroman mehur 820 miliona svetlosnih godina daleko od Zemlje, za koji se veruje da predstavlja svojevrsne ostatke nalik fosilu iz vremena rađanja svemira, saopštio je Univerzitet. Astronom Brent Tali sa Instituta za astronomiju i njegov tim neočekivano su otkrili mehur unutar mreže galaksija. Entitetu su dali ime Ho‘oleilana, što je termin izvučen iz havajskog speva o stvaranju sveta, navodi ScienceDaily.

Nova otkrića objavljena u The Astrophysical Journal navode da su ove masivne strukture predviđene teorijom o Velikom prasku kao rezultat 3D talasa otkrivenih u materijalu ranog svemira, poznatom kao barionske akustične oscilacije (BAO).

Preporučujemo

- Nismo tragali za mehurom. Bio je toliko velik da se rasuo do ivica sektora neba koji smo analizirali. Kao ojačanje u gustini galaksija mnogo je jače nego što smo očekivali. Veoma veliki prečnik od 1 milijarde svetlosnih godina veći je od teorijskih očekivanja. Ako su njegov nastanak i evolucija u skladu sa teorijom, ovaj BAO je bliže nego što je anticipirano, a to daje veću vrednost brzini širenja svemira – rekao je Tali, a navodi se u saopštenju UH.

Astronomi su locirali mehur koristeći podatke iz Cosmicflow-4, što je najveća kompilacija preciznih rastojanja do galaksija. Tali je objavio izvanredni katalog u jesen 2022. Njegov tim istraživača veruje da je ovo prvi put da su astronomi identifikovali strukturu povezanu sa barionskim akustičkim oscilacijama. Otkriće bi moglo da pomogne naučnicima da prošire znanja o posledicama evolucije galaksija.

Prema uobičajenoj teoriji o Velikom prasku, tokom prvih 400 godina svemir je bio kazan vrele plazme nalik unutrašnjosti Sunca. Unutar plazme, elektroni su se razdvajali od atomskih jezgra. Tokom tog perioda regioni sa malo većom gustinom počeli su da se urušavaju pod gravitacijom, čak i kada je intenzivno kupanje radijacijom pokušalo da razdvaja materiju. Ova borba između gravitacije i radijacije dovela je do toga da plazma oscilira i da se u talasima širi.

Najveći talas u ranom svemiru zavisio je od rastojanja koje bi zvučni talas mogao da pređe. Ograničen brzinom zvuka u plazmi, ovo rastojanje je bilo skoro 500 miliona svetlosnih godina i ispravljeno je čim se svemir ohladio i prestao da bude plazma, ostavljajući velike trodimenzionalne talase. Kroz eone, galaksije su se formirale u ogromnoj strukturi nalik mehuru. Obrazac u distribuciji galaksija, ako se pravilo razazna, mogao bi da otkrije svojstva ovih drevnih glasnika, navode naučnici.

- Ja sam kartograf u grupi i mapiranje Ho‘oleilana u tri dimenzije pomaže nam da shvatimo njegov sadržaj i odnose sa okruženjem. Bio je izvanredan proces konstruisati ovu mapu i videti kako se džinovske struktura omotača Ho‘oleilana sastoji od elemenata koji su identifikovani u prošlosti kao neke od najvećih struktura u svemiru – rekao je istraživač Danijel Pomare sa Univerziteta Pariz-Sakle u Francuskoj.

Ovaj tim istraživača identifikovao je i Lanijakeu, superklaster galaksija, 2014. Ta struktura, koja uključuje i naš Mlečni put, mala je u poređenju sa mehurom.

(Telegraf Nauka/UH News/ScienceDaily)