Iran među mestima najekstremnije supsidencije na svetu – neke oblasti tonu do 0,3 metra godišnje

Ekstrakcija vode iz akvifera u Iranu uzrokuje da oblast velika kao Merilend tone, izlažući oko 650.000 ljudi opasnostima od supsidencije i gubitka sveže vode.

Nestanak podvodnih akvifera Irana izaziva brzo tonjenje tla širom zemlje, pokazuje novo istraživanje.

Preporučujemo

Više od 31.400 kvadratnih kilometara se kreće nadole brže od 10 milimetara godišnje. U ekstremnijem slučaju, nivo tla opada više od 34 centrimetra godišnje u blizini grada Rafsandžan u centralnom Iranu.

Ovo tonjenje, poznato kao supsidencija, izlaže oko 650.000 ljudi većem riziku od drugih pretnji izazvanih promenama nivoa tla, kao što su nestašica vode i prehrambena nesigurnost. Deo uzroka je dugotrajna suša u Iranu.

Oko 60% zaliha vode u Iranu dolazi iz podzemnih akvifera. Istraživači sa Univerziteta Lids upotrebili su radarske podatke satelitske konstelacije Sentinel-1 Evropske svemirske agencije da mapiraju kako se nivo tla u Iranu promenio tokom osam godina od 2014. do 2022.

Otkriveno je 106 regiona supsidencije na površini od 31.400 kvadratnih kilometara – oko 2% države. Stope supsidencije u Iranu su među najbržim na svetu. Otkrili smo oko 100 mesta širom Irana gde je supsidencija brža od oko 10 milimetara godišnje, kažu istraživači. U Evropi, smatra se ekstremnim ako premašuju 5-8 milimetara godišnje.

Tlo tone zbog ekstrakcije podzemne vode, a 77% slučajeva supsidencije brže od 10 milimetara godišnje korelira sa prisustvom poljoprivrede.

Na primer, u blizini grada Rafsandžan, klima je veoma suva, postoje plantaže pistaća i upotreba zaliha podzemne vode je znatna. Supsidencija od 34 centimetra godišnje možda ne izgleda kao veliko opadanje, ali za 10 godina će se tlo spustiti za 3-4 metra, što je zaista ozbiljno.

U Bardaskanu na severu Irana, oblast koja tone ima 1.110 kvadratnih kilometara – 40% više nego što je zabeleženo u studiji iz 2008.

„Ireverzibilno“ tonjenje

Veliki deo supsidencije na svih 106 lokacija je ireverzibilan, što naglašava ozbiljnost trošenja akvifera.

Akviferi ne funkcionišu kao rezervoari. Kad izvučete više vode iz rezervoara nego što uđe u njega, nivo opadne. Međutim, kad pada kiša može ponovo da se napuni.

U akviferima, gde je otprilike ista količina vode uklonjena i zamenjena putem padavina godišnje, imate opadajuću i rastuću sezonsku tendenciju poznatu kao elastični oporavak. Međutim, kad je mnogo više vode od toga ekstrahovano, situacija se menja. Čestice blata i peska se zbiju i nivo tla opada u ireverzibilnoj supsidenciji. Čak i ako se voda vrati u sistem i prodre u delove koji su zbijeni, ne bi vratila nivo tla u ranije stanje.

Implikacije su ozbiljne. Strmi nagibi stvaraju pukotine i strukturalnu nestabilnost, oštećujući zgrade, puteve i železnicu. Gradovi poput Teherana, Karadža, Mašhada, Isfahana i Širaza pogođeni su direktno. Samo Karadž ima više od 23.000 ljudi u zonama velike opasnosti. Postoje izveštaji da su zgrade morale da budu napuštene.

Supsidencija nije specifična za Iran. Druga mesta sa velikim opadanjima su veliki gradovi u centralnom Meksiku, Sjedinjenim Državama,Kini i Italiji. Najveće stope supsidencije u Iranu ravne su Meksiko Sitiju i Centralnoj dolini u Kaliforniji – mesta najekstremnije supsidencije na svetu.

Katastrofe povezane sa supsidencijom nisu nepoznate. U Meksiku, na primer, smatra se da je supsidencija zemljišta doprinela kolapsu metroa 2021, kada je smrtno stradalo 26 osoba, a desetine su povređene.

Druga glavna opasnost je gubitak zaliha sveže vode. Kontinuirano zbijanje akvifera znači da je veliki deo kapaciteta trajno izgubljen. Ovo pogoršava nestašicu vode tokom suša, smanjuje otpornost na klimatske promene i čini oporavak sve manje mogućim.

(Telegraf Nauka/Live Science)