Duboko ispod talasa Severnog mora, morsko dno se ponaša na neočekivan način

Ogromni delovi morskog dna su misteriozno postavljeni naopačke.

Naučnici su otkrili stotine velikih peščanih bregova, čije razmere u nekim slučajevima dostižu nekoliko kilometara, što je suprotno osnovnim geološkim principima, saopštio je Mančesterski univerzitet.

Preporučujemo

Ovi bregovi na takozvanim „sinkitima“, što je rezultat procesa stratigrafske inverzije, nikad ranije nisu pronađeni u tako velikom broju. U pitanju je geološki proces koji nikad nismo videli u ovim razmerama, kažu geofizičari.

Otkrivene su strukture gde je gusti pesak potonuo u lakše sedimente koji su izbili iznad peska, praktično preokrećući očekivane konvencionalne slojeve i stvarajući ogromne nasipe ispod mora.

Očekuje se da geološki slojevi slede izvesni red u skladu sa linearnom progresijom vremena. Stariji slojevi su na dnu formacije, postajući noviji ka vrhu, po redu taloženja.

Stratigrafska inverzija, ili obrnuta stratigrafija, dešava se kad mlađi slojevi potonu, a stariji izbiju na vrh formacije. Postoji više načina na koje se ovo može desiti, od klizanja stena do tektonskih pomeranja.

Geofizičari su identifikovali sinkite na dnu Severnog mora putem detaljnih seizmičkih podataka. Kad akustični talasi putuju kroz Zemlju, šire se i odbijaju različito od materijala sa različitim odlikama gustine. Naučnici onda mogu analizirati seizmičke podatke i mapirati različite tipove stena kroz koje su talasi putovali.

Podaci su pokazali da su veliki delovi dna Severnog mora preokrenuti – sa mlađim slojevima peska ispod starijih slojeva. Ovi mlađi slojevi su gušći i teži od mekšeg i lakšeg materijala koji je bio ispod, tako da su tokom vremena potonuli, istiskujući stariji, ređi materijal ka vrhu, gde stoji na gušćem sinkitu.

Istraživači smatraju da se ovaj proces verovatno desio u periodu oko granice između miocena i pliocena, pre oko 5,3 miliona godina. Stariji materijal se sastojao od laganog, rigidnog i poroznog sloja uglavnom sačinjenog od mikroskopskih morskih fosila, a teži sloj je bio iznad.

Poremećaji kao što su zemljotresi mogli su da razbiju gornji sloj u pesak, koji je potonuo. Tokom narednih miliona godina izgrađen je talasast sediment morskog tla koji danas možemo videti.

Istraživači sad rade na unapređenju i potvrđivanju svoje interpretacije – koja bi mogla pomoći da se bolje razumeju Zemljina kora ispod okeana, gde je slaba i gde je stabilna, i procesi koji mogu drastično izmeniti ove odlike.

Ovo istraživanje pokazuje kako fluidi i sedimenti mogu da se kreću u Zemljinoj kori na neočekivane načine. Razumevanje kako su se ovi sinkiti formirali moglo bi značajno promeniti kako pristupamo podzemnim rezervoarima, izolaciji i migraciji fluida, što je sve bitno za hvatanje i skladištenje ugljenika.

Kao u slučaju mnogih naučnih otkrića, postoji sumnja u novi model, kao i podrška. Vreme i dalje istraživanje će pokazati koliko je primenljiv.

(Telegraf Nauka/Science Alert)