Ogromni talasi u omotaču Zemljinog jezgra mogu izazvati izdizanje kontinenata

Foto: Wikipedia/NJR ZA, CC BY-SA 3.0

Visoki platoi izdižu se iz unutrašnjosti kontinenata zbog kretanja duboko u Zemlji stotinama kilometara od mesta gde na kraju izbiju, kaže se u novoj studiji.

Dok se kontinenti kidaju, masivni zidovi litica mogu se izdići u blizini granica gde se Zemljina kora razdvaja. To cepanje dovodi do talasa u srednjem sloju Zemlje, koji se polako kreće tokom desetina miliona godina, izazivajući izdizanje platoa, piše Live Science.

Preporučujemo

Naučnici dugo znaju da kontinentalni riftovi uzrokuju izdizanje masivnih zidova (zvanih eskapri), poput litica koje razdvajaju dolinu Istočnoafričkog rifta od Etiopskog platoa, kaže geonaučnik Tomas Gernon sa Univerziteta Sautempton u Ujedinjenom Kraljevstvu. Te strme litice ponekad čine obode platoa koji se izdižu iz jakih, stabilnih središta kontinenata, poznatih kao kratoni.

Međutim, pošto se ove dve odlike pejzaža obično formiraju u razmaku od više desetina miliona do 100 miliona godina, mnogi naučnici su mislili da različiti procesi stvaraju te različite formacije.

Gernon i kolege su u novoj studiji proučavali tri poznate obalske litice formirane tokom raspada Zemljinog poslednjeg superkontinenta Gondvane. Jedna, duž obale Indije, oivičava Zapadne Gate oko 2.000 kilometara; druga okružuje Brazilski plato 3.000 kilometara; i Velika litica Južne Afrike obuhvata Centralni plato u dužini od zapanjujućih 6.000 kilometara. Unutrašnji platoi u ovim regionima izdižu se kilometar ili više.

Istraživači su koristili topografske mape da bi pokazali da se litice poklapaju sa kontinentalnim granicama, što sugeriše da su posledica rifta. Kompjuterske simulacije su pokazale da kontinentalni riftovi pokreću omotač jezgra, izazivajući duboke talase koji idu ka središtu kontinenta.

Zatim su analizirani podaci o mineralima da bi se pokazalo da su se izdizanje i erozija na platou kretali ka unutrašnjosti regiona u otprilike isto vreme i otprilike istom brzinom kao talas u omotaču kilometrima ispod. To je pokazalo da su dve odlike pejzaža verovatno posledica istog procesa kidanja kontinenta.

U slučaju tri gorepomenute litice, talas u omotaču je bio izuzetno spor – samo 15-20 kilometara svakih milion godina. Pejzaš je ipak bio drastično preoblikovan. Dok se talas kretao ka središtu, uklanjao je snažno korenje koje pričvršćuje kontinente na granici kore i omotača. Bez tih veza, kratoni su postali aktivniji i izdigli se.

Vetar i kiša tokom eona su ih dalje redukovali, čineći ih lakšim i još aktivnijim. Taj proces je kulminirao stabilnim, visokim platoima koje vidimo danas.

U teoriji, isti proces može da objasni druge regione litica/platoa, kao što su onaj u Severnoj i Južnoj Karolini ili onaj na jugu Kameruna. Litice i platoi u Karolinama su manje drastični nego tri u studiji, varovatno zato što su formirani do 100 miliona godina ranije, pa je erozija imala desetine milion godina da izbriše tragove kretanja omotača i izdizanja.

Malo je verovatno da će litice od mnogo ranijih događaja raskidanja biti sačuvane u geološkoj evidenciji.

Isti raspad superkontinenta i talas omotača su podstakli druge geološke procese, uključujući erupciju dijamanata iz Zemljinog centra, otkrili su istraživači ranije.

„Fascinantno je da bi dijamant na nekom vereničkom prstenu mogao biti rezultat istih geoloških procesa koji formiraju jedan od najdramatičnijih pejzaža na Zemlji“, kaže Gernon.

(Telegraf Nauka/Live Science)