"Život nastao posle munje na ranoj Zemlji?": Naučnici došli do nove teorije o pitanju svih pitanja

Foto: Pixabay.com/Ilustracija

Decenijama, naučnici su teoretizirali da je vulkanska munja na ranoj Zemlji igrala ključnu ulogu u pokretanju života na planeti razbijanjem molekula na korisne, biološke komponente.

Nova studija sa Univerziteta Harvard sugeriše da su munje od oblaka do zemlje - za razliku od drugih teorija poput munje od oblaka do oblaka ili panspermije - verovatno obezbedile neophodan materijal za formiranje prvih organizama.

Preporučujemo

Ovo otkriće bi moglo pomoći naučnicima da bolje razumeju hemiju ranih oblika života na Zemlji i da pruži šablon za to kako bi život mogao da počne na planetama izvan naše.

"Kako je počeo život?" je jedno od najdubljih naučnih pitanja o kojima se ikada razmišljalo. I logično je da bi tako velika ideja inspirisala mnoge moguće teorije i objašnjenja - zasnovana na podacima, ali i "božanskim" stvarima.

Fokusirajući se na prvu, jedna od najpopularnijih teorija je koncept "panspermije" – da su drevni asteroidi koji su se sudarili sa ranom Zemljom doneli sa sobom gradivne blokove (ili čak i same mikroorganizme) neophodne za pokretanje života.

Međutim, postoji još jedna teorija koja se ne oslanja na neko vanzemaljsko poreklo: munje od oblaka do zemlje.

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

Godine 1953. američki naučnici Stanlei Miller i Harold C. Urei izveli su prve eksperimente istražujući da li udari groma mogu podstaći proizvodnju aminokiselina simulirajući uslove rane Zemlje. Sada su naučnici sa Univerziteta Harvard otkrili kako su munje od oblaka do zemlje – posebno one proizvedene vulkanom – mogle da stvore neophodne sastojke za život efikasnije od panspermije ili čak udara groma od oblaka do oblaka. Rezultati studije objavljeni su u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences (PNAS).

"Pojava, opstanak i evolucija biologije zahtevaju pouzdane izvore azota i ugljenika", navodi se u radu.

Elektrohemija plazme izazvana munjom mogla je da generiše visoke koncentracije sirovina koje sadrže azot i ugljenik lokalno i proizvede niz reagenasa na globalnom nivou koji su bili relevantni (i ključni) za život koji se pojavio.

Slično poznatom Miler-Urei eksperimentu 1953. godine, tim je simulirao uslove rane Zemlje u laboratoriji i proučavao hemijske reakcije kada je simulirani udar groma pogodio replike vazduha, zemlje i vode.

Rezultati su pokazali da se ugljen-dioksid transformisao u ugljen-monoksid i mravlju kiselinu — koji su se ranije smatrali "sveprisutnom, ali zanemarenom komponentom atmosfere rane Zemlje". Ali što je najvažnije, azot (N2) bi se takođe pretvorio u nitrate, nitrite i amonijak, piše Yahoo.

Ovo je izuzetno važno, jer bi rana Zemljina atmosfera bila sastavljena od nereaktivnih molekula N2. Munja je bila suštinski deo potreban za stvaranje sastojaka neophodnih za formiranje stvari kao što su DNK, RNK i proteini.

Studija iz 2023. sa Univerziteta Sent Endruz u Škotskoj otkrila je da je metabolizam drevnih mikroorganizama ubrzo pronašao načine da razbije gas N2 u upotrebljivi amonijak, ali da je munja predstavljala ključni prvi korak da se proces zaista pokrene.

Sada, ovo novo otkriće je još jedan snažan dokaz koji ukazuje na naelektrisane početke života - i još jedan ekser u kovčeg dugotrajne teorije panspermije.

Naučnici možda nikada neće sa sigurnošću znati kako je tačno započeo život pre mnogo milijardi godina. Ali čini se sve verovatnijim da kada je u pitanju stvaranje života, Zemlja ga je imala u sebi sve vreme - i da možda nije bila jedina planeta u našem Sunčevom sistemu sposobna za takav podvig.

(Telegraf.rs)