Najveći gubitak života u požaru desio se nakon zemljotresa u Japanu 1923.

Foto: Shutterstock

To predstavlja jednu od najsmrtonosnijih prirodnih katastrofa u istoriji – uporedivu sa brojem ubijenih bacanjem atomske bombe na Hirošimu u Drugom svetskom ratu.

Priča o tom požaru, slabo poznata van Japana, sadrži značajne pouke za naučnike, službe spasavanja i urbaniste, kaže se u novoj studiji objavljenoj u Biltenu Seizmološkog društva Amerike, prenosi EurekAlert.

Preporučujemo

Ti požari – koje je predvideo jedan seizmolog – doveli su do prvih lekcija o zaštiti od zemljotresa za učenike u Japanu nakon tog zemljotresa. U novije vreme je istorija požara povezanih sa zemljotresima u Japanu dovela do postavljanja seizmičkih ventila za isključivanje na gasomere širom zemlje.

Pretnja od požara izazvanih zemljotresom nije nestala. Mesta sa jakim seizmičkim potresima i velikim brojem građevina sa drvenim konstrukcijama – Zapadna obala SAD uključujući Los Anđeles, San Francisko i Sijetl, Japan i delovi Novog Zelanda – moraju isticati prevenciju požara i protivpožarne mere kao deo svoji planova za borbu protiv zemljotresa.

Istraživači su otkrili da manje od 5% literature napisane o zemljotresu u regionu Kanto iz 1923. govori o požaru detaljno, uprkos činjenici da su naleti požara izazvali većinu štete i smrtnih slučajeva naspram žestokog potresa i likvefakcije zemljišta. Nedavne računice stižu do ukupnih gubitaka od požara u iznosu od skoro 1,5 milijardi jena. Poređenja radi, ukupan budžet Japana za 1923. iznosio je 1,37 milijardi jena.

Zbog toga bi taj događaj trebalo da bude poznat Veliki Kanto požar, umesto uobičajenijeg naziva Veliki Kanto zemljotres.

Požar je bio predviđen

Požar nakon zemljotresa je 1905. godine predvideo Imamura Akitsune, docent za seizmologiju na Tokijskom imperijalnom univerzitetu. On je teoretisao o seizmičkom jazu u regionu i najavio da se sprema veliki zemljotres. Upozorio je da građani Tokija neće imati sklonište od požara izazvanih takvim zemljotresom. Predložio je mere poput ukidanja petrolejskih lampi i pravljenja uzmaka između novih zgrada da bi se smanjila opasnost.

Međutim, Imamurina upozorenja je ismejao tadašnji vodeći japanski seizmolog Omori Fusakiči, stariji kolega koji nije verovao u teriju seizmičkog jaza. Omori je takođe smatrao da se zemljotresi retko dešavaju u olujnim ili vetrovitim vremenskim uslovima, tako da ne bi bilo dovoljno vetra da prouzrokuje širenje požara.

Zemljotres se dogodio dva minuta pre podneva, kad su mnogi građani spremali ručak na šporetima ili roštiljima. Zemljotres je prevrnuo mnoge od tih sprava i tokom prvog sata nakon zemljotresa došlo je do stotinu požara širom grada – „uveliko sagrađenog pomoću drveta i papira“, rekao je Čarls Skotorn iz Centra za izučavanje zemljotresa na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

„U običnim okolnostima, vatrogasna služba ne bi mogla da se pobrine za sve te požare, a situaciju su pogoršavale stotine pucanja vodovnih cevi, tako da su vatrogasci bili uglavnom nemoćni“, rekao je on.

Požari su se spajali tako da su neki postali toliko veliki da su stvarali sopstvene snažne vetrove, pretvarajući se u vatrene vrtloge ili ciklone koji su gutali sve pred sobom.

„Veliki požari nakon zemljotresa zavise ne samo od jačine potresa, već i od drugih uslova kao što su vremenske prilike i građevinsko okruženje“, objašnjava Tomoaki Nišino iz Instituta za sprečavanje katastrofa na Kjoto univerzitetu. „Skup tih uslova je manje čest nego jak potres, tako da je katastrofalni regionalni uticaj požara nakon zemljotresa manje čest nego takav uticaj potresa. Međutim, može se desiti da broj istovremenih požara prevaziđe vatrogasne kapacitete“.

Istorijske lekcije

Autori studije takođe razmatraju veliki uticaj tog požara na urbanističko planiranje, politiku i obrazovanje u Japanu u godinama nakon katastrofe.

Dženet Borland, istoričarka sa Međunarodnog hrišćanskog univerziteta u Tokiju, zainteresovala se za proučavanje zemljotresa i požara u oblasti Kanto nakon što je kao studentkinja doživela zemljotres u Kobeu 1995.

Ona je sakupila više od 2.000 opisa Kanto zemljotresa i požara koje su napisala i ilustrovala deca. „Ta deca su doživela požare, gledala roditelje koji se dave u reci Sumida ili su bila na obodima grada i videla evakuaciju svih tih izbeglica“.

„Imamura je uložio tako mnogo kao seizmolog u javno obrazovanje posle 1923, uključujući nastojanje na prvoj lekciji o zaštiti od zemljotresa u japanskom školskom programu“, kaže Borland. „Ubedio je zvaničnike ministarstva prosvete da je Japan zemlja zemljotresa, da mora da nauči svoju decu šta da rade kad zemljotres udari“.

Čarls Šenking, istoričar sa Hogkonškog univerziteta, počeo je da proučava ovaj događaj u regionu Kanto gledajući kako su elite tumačile tu katastrofu, kako su pokušale da iskoriste katastrofu da ne samo obnove prestonicu, već i da ponovo izgrade naciju na društvenom ili ideološkom nivou.

Njega je takođe zainteresovalo mnoštvo priča o tome kako su ljudi preživeli te strašne dane. „Njihova užasavajuća lična iskustva i emocije su mi pomogli da postanem drugačiji istoričar“, rekao je on.

„Imamura je predvideo i upozorio – nauka može da upozori, ali ekonomija, politika i resursi moraju biti mobilizovani da bi upozorenje bilo iole efikasno“, kaže Skotorn.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)