Dinosaurusi su se uspešno razvijali nakon leda, a ne nakon vatre

Foto: Wikipedia/Williamborg, CC BY-SA 3.0

Pre 201,6 miliona godina, desio se jedan od pet velikih događaja ekstinkcije na Zemlji, kad su naglo nestale tri četvrtine svih živih vrsta. Taj nestanak se poklopio sa ogromnim vulkanskim erupcijama koje su pocepale Pangeu, džinovski kontinent koji je tada obuhvatao skoro čitavo kopno planete.

Milioni kubnih kilometara lave izbili su tokom otprilike 600.000 godina, odvajajući prostore sad poznate kao Amerike, Evropa i Severna Afrika. To je označilo kraj perioda trijasa i početak jure, perioda kad su dinosaurusi preuzeli mesto stvorenja iz trijasa i dominaciju planetom.

Preporučujemo

Smatralo se da je mehanizam ekstinkcije sa kraja trijasa bio sledeći: ugljen-dioksid izbačen putem erupcija gomilao se milenijumima, povećavajući temperature do nepodnošljivih nivoa za mnoga stvorenja i acidifikujući okeane.

Međutim, nova studija kaže suprotno: hladnoća, a ne toplota, bila je glavni krivac. Studija predstavlja dokaze da su, umesto stotinama hiljada godina, prvi udari lave koji su okončali trijas bili nagli događaji od kojih je svaki trajao manje od sto godina. U tom suženom vremenskom okviru, čestice sulfata koje reflektuju Sunčevu svetlost izbačene su u atmosferu, hladeći planetu i zamrzavajući mnoge njene stanovnike.

Postepeno rastuće temperature u sredini koja je već bila vrela – atmosferski ugljen-dioskid u kasnom trijasu već je bio na triput većem nivou nego danas – možda su kasnije dovršile posao, ali su vulkanske zime napravile najveću štetu.

Ugljen-dioksid i sulfati deluju ne samo u suprotnim pravcima, već u obrnutim vremenskim okvirima, kažu istraživači iz Klimatološke škole Kolumbijskog univerziteta u Njujorku. Potrebno je mnogo vremena da se ugljen-dioksid akumulira i zagreje stvari, a sulfati imaju dejstvo gotovo odmah.

Ekstinkcija sa kraja trijasa povezana je sa erupcijom takozvanog Centalnog atlantskog magmatskog područja (CAMP). Naučnici su identifikovali konzistentnu izmenu polariteta u sedimentima odmah ispod inicijalnih erupcija, što je pokazalo da se sve desilo u isto vreme širom sad razvojenih delova sveta.

Metodom radioaktivnih izotopa je utvrđeno da je taj vulkanizam počeo pre 201.564.000 godina, plus-minus nekoliko desetina hiljada godina. Naučnici nisu mogli da kažu koliko velike su bile inicijalne erupcije, ali su mnogi pretpostavljali da je ogromnim depozitima bilo potrebno više milenijuma da se nagomilaju.

Ključni nalaz nove studije su usmerenosti magnetnih čestica u stenama koje su zabeležile pomeranje Zemljinog magnetnog pola u vreme erupcija. Ovaj pol se ne poklapa sa Zemljinom osom rotacije i menja položaj za nekoliko desetina jednog stepena svake godine. Stoga će magnetne čestice u lavama koje su zauzele položaje u vremenskom razmaku od nekoliko decenija biti usmerene u istom pravcu, dok će one koje su se pozicionirale, recimo, hiljadama godina kasnije biti usmerene za 20 ili 30 stepeni drugačije.

Istraživači su otkrili pet sukcesivnih inicijalnih pulseva lave – svaki sa magnetnim česticama usmerenim u jednom pravcu, što pokazuje da se puls dogodio za manje od 100 godina, pre nego što je pomeranje magnetnog pola moglo da se manifestuje.

Te ogromne erupcije su oslobodile toliko mnogo sulfata tako brzo da je Sunce bilo uveliko blokirano, zbog čega je temperatura oštro opala. Za razliku od ugljen-dioksida, koji se zadržava vekovima, vulkanske sulfatne čestice padnu iz atmosfere u roku od nekoliko godina, tako da hladni periodi ne traju baš dugo. Međutim, s obzirom na brzinu i obim erupcija, vulkanske zime su bile katastrofalne.

U sedimentima odmah ispod slojeva CAMP-a nalaze se fosili organizama iz trijasa: veliki kopneni i poluakvatični rođaci krokodila, čudni arborealni gušteri, džinovski vodozemci pljosnatih glava i mnoge tropske biljke. Oni nestaju sa erupcijama. Mali pernati dinosaurusi postojali su desetinama miliona godina pre njih i preživeli su, da bi zatim napredovali i postali mnogo veći, zajedno sa kornjačama, pravim gušterima i sisarima, možda zato što su bili mali i mogli da prežive u rupama.

„Razmere uticaja na životnu sredinu povezane su sa koncentracijom događaja. Mali događaji tokom desetina hiljada godina imaju mnogo manji efekat nego ista ukupna količina vulkanizma koncentrisana u periodu manjem od jednog veka. Lave iz CAMP-a predstavljaju izuzetno zgusnute događaje“, kažu istraživači.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)