Misteriozni „slučajni događaj“ ubio je poslednje vunaste mamute na Zemlji

Foto: dotted zebra / Alamy / Alamy / Profimedia

Nova genomska studija otkriva da je ova poslednja populacija mamuta verovatno umrla usled nekog iznenadnog, misterioznog događaja.

Ranije se verovalo da je te mamute, izolovane od ostatka sveta 6.000 godina na Vrangelovom ostrvu (krajni sever današnje Rusije), polako ubilo genetsko rodoskrnavljenje, piše Live Science.

Preporučujemo

Međutim, nova studija otkriva da ta populacija – koja je porasla od najviše osam do 300 jedinki pre nestanka pre 4.000 godina – nije izumrla zbog genetskih razloga. Šta se zapravo desilo postaje još veća misterija.

„Sad možemo sa sigurnošću odbaciti ideju da je ta populacija bila prosto previše mala i da su bili osuđeni na propast zbog genetskih razloga“, kažu istraživači iz Centra za paleogenetiku u Stokholmu. „To znači da ih je verovatno ubio neki slučajni događaj, i da se taj nepoznati događaj nije desio još uvek bismo imali mamute“.

Od pre oko 300.000 do 10.000 godina, vunasti mamuti su živeli u hladnim ravnicama Evrope, Azije i Severne Amerike. Dok se led širom tih severnih oblasti topio, nestajala je arktička tundra na koju su se džinovski pahidermi oslanjali radi ishrane. To je dovelo do sužavanja njihovog životnog prostora i na kraju do nestanka.

Međutim, mala grupa mamuta je otprilike u tom periodu prešla preko leda na severozapadnoj obali Sibira i počela da naseljava Vrangelovo ostrvo, postavši odsečena od populacije na matičnom kopnu nakon što je ledeni most nestao pre oko 10.000 godina. Izolovani na zamrznutom ostrvu, mamuti su tamo preživeli još 6.000 godina.

Pošto se populacija na Vrangelovom ostrvu razvila iz najviše osam jedinki, naučnici su ranije smatrali da su štetne mutacije zbog parenja bliskih rođaka mogle dovesti do propasti mamuta.

Da bi razmotrili posledice izolovanosti na Vrangelovom ostrvu, istraživači su upotrebili DNK iz kostiju i kljova za analizu genoma 21 mamuta – 14 sa ostrva i sedam sa matičnog kopna pre izolacije.

Utvrđeno je da vunasti mamuti sa ostrva pokazuju znake parenja bliskih rođaka i nizak genetski diverzitet, ali da su njihove mutacije bile samo umereno štetne, a najopasnije su polako bile brisane iz njihovog genoma.

„Ako neka jedinka ima krajnje štetne mutacije, to u suštini nije održivo, pa te mutacije postepeno nestaju iz populacije tokom vremena“, kažu istraživači. „Međutim, s druge strane, možemo videti da su mamuti akumulirali blago štetne mutacije skoro do trenutka izumiranja“.

Pošto je razmnožavanje među bliskim rođacima isključeno, stvarni uzrok propasti ovih vunastih mamuta ostaje nepoznat. Ne znamo zašto su izumrli nakon što su 6.000 godina bili više-manje dobro, ali mislimo da se nešto desilo iznenada, kažu istraživači.

Dalje istraživanje će tragati za informacijama u fosilima mamuta iz poslednjih 300 godina njihovog života na ostrvu. U međuvremenu, nalazi će biti korisni za razumevanje aktuelne krize diverziteta, pošto mračnu sudbinu mamuta doživljavaju mnoge današnje populacije.

Za današnje programe konzervacije važno je da se zna da nije dovoljno obnoviti pristojnu veličinu populacije – takođe se mora aktivno i genetski nadzirati jer ovi genomski efakti mogu trajati duže od 6.000 godina.

(Telegraf Nauka/Live Science)