Da li su džinovske zveri iz ledenog doba napravile ove prostrane pećine u Južnoj Americi?

Istraživači ispituju ko je – ili šta – tvorac drevnih tunela u peščanim stenama u Brazilu i okolini.

Armadilova jazbina je spektakularna pećina na jugu Brazila sa ogromnim otvorom u koji bi mogao da stane kombi. U pećini je drugačiji svet. Vazduh je primetno topliji i eho je snažan prilikom razgovora.

Preporučujemo

Lokalna legenda kaže da je Armadilova jazbina – Toka do Tatu na portugalskom – bila skrovište gde su jezuitski misionari skladištili zlato pre više vekova. Međutim, pravo blago je drevnije i zapanjujuće.

Arheolozi iz Krisiume u brazilskoj državi Santa Katarina ukazuju na plafon pećine, prekriven brazdama. Oni misle da su te ožiljke napravili džinovski lenjivci koji su živeli u regionu do ekstinkcije pre više od 10.000 godina. „Ovo je arheološko i paleontološko blago“, kažu.

Generacijama su te strukture zbunjivale putnike i naučnike, koji su rapravljali o načinu njihovog nastanka. Istraživači sa početka 20. veka pripisivali su ih drevnim domorodačkim grupama. Međutim, istraživanje se tokom prošle decenije okrenulo teoriji da su pećine proizvod izumrle megafaune.

Paleontolozi su skupili mnogo podataka u cilju utvrđivanja koja stvorenja su odgovorna i kako su izbušila tako velike jazbine – najveće poznate pećine svoje vrste – u tvrdim stenama.

Istraživači nazivaju ove pećine džinovskim paleojazbinama, a većina se nalazi u Brazilu, i nekoliko u Argentini.

Većina ovih pećina se nalazi u posebnom sloju stena u geološkoj formaciji Botukatu, staroj više od 100 miliona godina, iz vremena kad je region bio ogromna pustinja. „Sahara je mala u poređenju s njom“, kažu istraživači.

Zbog načina na koji se pustinjski pesak stvrdnuo, kamen je dovoljno mekan da se izdubljuje, ali ne toliko mekan da se previše lako raspadne.

Unutar Armadilove jazbine, stena je prekrivena modernim grafitima – ivice su mnogo oštrije nego kod gravura koje su proizveli drevni ljudi. Cik-cak urez na zidu je zbunjivao mnoge istraživače u prošlosti, ali nema sumnje da predstavlja drevnu mapu reke Rosinja koja teče u blizini jer prikazuje specifična skretanja viđena u obližnjim kanjonima. Starosedelačke grupe su to mogle koristiti za orijentaciju u regionu.

Samo nekoliko metara iza cik-cak linije, pećina predstavlja svedočanstva o još starijim stanovnicima – velike ogrebotine na zidovina i plafonu. Istraživači su 2012. sugerisali da je reč o proizvodu drevne magafaune. To je primer onoga što paleontolozi nazivaju ihnofosil: tragovi, tuneli i drugi znakovi koje su ostavili drevni organizmi.

Printskrin: Youtube/@HISTORY

Nestali s tragom

Južnoameričke paleojazbine su možda najveći dosad poznati ihnofosili. Na polju ihnologije, istraživači pripisuju ime roda i ime vrste određenim ihnofosilima. U proučavanju ovih pećina, južnoameričke paleojazbine su podeljene na dva tipa: Megaichnus minor i Megaichnus major.

M. minor uključuje tunele sa otvorima od 0,6-1,5 metara širine i 0,5-0,9 metara visine, i sa maksimalnom dužinom od 30 metara. M. major ima više od 2m visine i 4m širine, sa dužinom koja može premašiti 50m. Najduži zasad opisani nalazi se u državi Para u Amazonu, sa internim galerijama dugačkim oko 1.500 metara zajedno.

Postoji između 1.500 i 2.000 ovakvih struktura u Južnoj Americi, ali ih nema na drugim kontinentima. Pećine tipa M. major su zasad pronađene samo u Brazilu. Samo nekoliko pećina oba tipa je opisano detaljno, a teško ih je pronaći zato što je većina – oko 70% M. major – ispunjena kršem. Često su otkrivene prilikom pomeranja zemljišta tokom građevinskih radova.

Za ove pećine se zna više od sto godina i istraživači su dugo mislili da su džinovske paleojazbine arheološke strukture ostale iza ljudi. Međutim, godine 2001, paleontolozi iz Argentine sugerisali su da bi velike paleojazbine sa tragovima kao od kandži mogle biti delo džinovskih lenjivaca iz izumrlih rodova Scelidotherium i Glossotherium – ogrebotine odgovaraju kandžama tih životinja.

Jedna vrsta, Glossotherium robustum, južnoamerički lenjivac koji je živeo između pre četiri miliona godina i 12.500 godina, dostizao je dužinu veću od tri metra i bio težak do 1.500 kilograma. Manja vrsta Scelidotherium leptocephalum naseljavala je Južnu Ameriku između pre 800.000 godina i 11.000 godina. Smatra se da je ovaj lenjivac bio dugačak oko jednog metra i težak do jedne tone.

Anatomija tih velikih prastarih lenjivaca ukazuje da su bili efikasni kopači. Uprkos veličini i snazi, individualne životinje možda nisu iskopale svaku jazbinu. Pećine su možda rad nekoliko životinja tokom vremena. „Mora da su paleojazbine transgeneracijske, pošto se potrošnja energije smanjuje kad rad obavlja više individua“, kažu istraživači.

Međutim, nije jasno zašto su te životinje kopale tako velike, dugačke jazbine. Naučnici kažu da su džinovski preistorijski armadili možda kopali manje jazbine da bi se sakrili od predatora, a džinovski lenjivci su mogli početi da kopaju radi zaštite od hladnije i suvlje klime tokom ledenih doba. Lenjivci su možda takođe koristili pećine da bi sakrili potomstvo od predatora.

Sa idejom da su pećine služile kao zaštita od drugih životinja ne slažu se svi – potomstvo tih životinja nije imalo čega da se plaši. Zašto bi životinji te veličine bilo potrebno skrovište? Umesto toga, brazgotine sugerišu da su džinovski lenjivci možda koristili prirodno postojeće pećine radi oštrenja svojih kandži. Tragovi na zidovima odgovaraju broju prstiju i anatomiji tih životinja, ali zaista nema smisla u tome da su one iskopale te jazbine, kažu naučnici.

Neće biti lako doći do definitivnih odgovora. Jedan problem je što nema mnogo dostupnih informacija o tim strukturama. Neme mnogo merenja njihovih tipova stena i okoline. Takođe nedostaju standardizovani podaci – o spoljnjem izgledu jazbina, stanju očuvanosti i morfologiji, na primer – što analizu čini teškom, kažu istraživači.

Prošle godine je objavljena studija sa ciljem unapređenja klasifikacije paleojazbina. Autori su istakli određene elemente koji se često pojavljuju u opisima pećina i predložili listu radi stvaranja solidnije i standardizovanije baze podataka.

Jedan izazov koji većina istraživača prepoznaje jeste potreba za opsežnijim znanjem o tim strukturama – naročito u odsustvu specifičnih zakonskih mera zaštite.

Drugi problem je privlačenje istraživača. Ovo nije oblast paleontologije koja daje zapanjujuće studije u kratkom roku.

Takođe postoji zabrinutost zbog očuvanja džinovskih paleojazbina. Armadilova jazbina, koja se smatra jednom od najbolje očuvanih ovakvih struktura u Brazilu, puna je grafita, uključujući ljubavne zavete, imena ljudi i datume, koji se nadmeću za prostor sa drevnim tragovima kandži i domorodačkim rezbarijama.

Iako su malo poznate izvan Južne Amerike, paleojazbine zaslužuju mnogo više pažnje. Ove strukture su dovoljno spektakularne da privuku pažnju naučnika iz drugih delova sveta, kažu istraživači.

Većina istraživača dolazi iz obližnjih institucija. Što raznovrsnije istraživanje se bude obavljalo više znanja će biti stečeno. Ko zna šta će se otkriti u budućnosti?

(Telegraf Nauka/Nature)