Posipanje dijamantske prašine po nebu moglo bi neutralisati skoro sve dosadašnje klimatske promene

Geoinženjerska šema, poznata kao stratosferska aerosolna injekcija, ne bi bila jeftina, ali bi nam mogla kupiti neko vremo dok ne postignemo ravnotežu emisije i uklanjanja štetnih gasova.

Raspršivanje dijamantske prašine u atmosferu moglo bi neutralisati skoro sve zagrevanje koje su izazvali ljudi otkako se desila industrijska revolucija i „kupiti nam neko vreme“ kad je reč o klimatskim promenama.

Preporučujemo

Novo istraživanje pokazuje da bi ubacivanje pet miliona tona dijamantske prašine u stratosferu svake godine moglo ohladiti planetu za jedan stepen Celzijusov zahvaljujući reflektivnim svojstvima tog dragog kamenja.

Ovaj nivo rashlađenja bi značajno ograničio globalno zagrevanje koje je počelo u drugoj polovini 19. veka i sada dostiže oko 1,36 stepeni Celzijusovih.

Istraživanje doprinosi geoinženjeringu sa ciljem borbe protiv klimatskih promena putem smanjivanja količine energije koja stiže do Zemlje od Sunca.

„Tema je vrlo kontroverzna. Mnogi naučnici žele da zabrane istraživanje – čak samo istraživanje – o tome“, kaže Sandro Vationi, istraživač na polju eksperimentalne atmosferske fizike u švajcarskom Federalnom institutu za tehnologiju (ETH) u Cirihu.

Radi ublažavanja zagrevajućeg efekta Sunca, istraživači odavno predlažu upotrebu sićušnih čestica (aerosola) koje reflektuju Sunčeve zrake nazad u svemir. Ubacivanje aerosola u stratosferu – sloj Zemljine atmosfere između 12 i 50 kilometara iznad površine planete – znači da će ostati u atmosferi najmanje godinu dana pre nego što padnu na Zemlju.

Stratosferska aerosolna injekcija (SAI) ima inspiraciju u hlađenju koje se ponekad dešava nakon velikih vulkanskih erupcija. Vulkani izbacuju ogromne oblake sumpor-dioksida. Taj gas se u stratosferi pretvara u sumpornu kiselinu, a zatim kondenzuje formirajući fine sulfatne aerosole koji reflektuju Sunčevu svetlost nazad u svemir, sprečavajući da dođe do Zemlje i zagreje planetu.

Ranije istraživanje je ispitivalo mogućnost ubacivanja sumpor-dioksida u stratoferu radi borbe protiv klimatskih promena, ali postoji nekoliko nepoželjnih sporednih efekata.

Aerosoli sumporne kiseline apsorbuju znatne količine solarne i zemaljske toplote, što znači da bi mogli izazvati zagrevanje u stratosferi koje može uticati na vetrove koji tamo cirkulišu. Bilo kakvi poremećaji bi onda mogli preći na troposferu – sloj atmosfere ispod stratosfere, a iznad Zemljine površine – izazivajući poremećaje u globalnim obrascima i cirkulacijama padavina.

Zato bi dijamanti mogli biti korisni. Vationi i kolege su putem modeliranja otkrili da dijamantske čestice ne bi izazvale ni zagrevanje stratosfere ni bilo kakve druge značajne poremećaje. Tako je zato što je dijamantski prah izuzetno reflektivan i ne zbija se, zbog čega neki drugi materijali apsorbuju toplotu umesto da je šalju u svemir.

Nekoliko stotina letelica na velikoj visini moralo bi da kruži oko Zemlje izbacujući čestice neprekidno da bi se postigao nivo potreban za hlađenje. „Ispitivali smo samo dijamante i nismo razmišljali o troškovima ili načinu dolaska do tih čestica. Očigledno treba utvrditi da li je to izvodljivo ili nije“, kaže Vationi.

U novoj studiji od 16. decembra, istraživači su potvrdili da su dijamanti, barem teorijski, najbolji materijal za stratosfersku injekciju. Upoređen je efekat hlađenja koji imaju dijamantske čestice sa efektom čestica aluminijuma i kalcita. Količina dijamantske prašine potrebna da se planeta ohladi jedan stepen Celzijusov – pet miliona tona godišnje – predstavljala je otprilike trećinu količine drugih materijala potrebne za isti rashlađujući efekat.

Međutim, troškovi i energetske potrebe u slučaju tih drugih materijala ostaju nejasne. Studija iz 2020. procenjuje da bi SAI sa sumpor-dioksidom od 2035. do 2100. koštao 18 milijardi dolara godišnje, a troškovi za aluminijum i kalcit bi verovatno bili slični. Račun u slučaju dijamanata bio bi mnogo veći – ukupni troškovi tokom 65 godina iznosili bi 175 biliona dolara.

Iz te perspektive, kalcitne čestice bi možda bile bolja opcija, kaže Vationi, dodajući da je kalcit značajna komponenta krečnjaka, i da se stoga lako može naći u velikim količinama širom sveta.

Postoje ogromne neizvesnosti u pogledu SAI i naučnici su daleko od implementacije. Neki stručnjaci su protiv izvođenja ovog tipa istraživanja uopšte zbog mogućih neočekivanih posledica i zato što se uzimaju sredstva od drugih klimatskih istraživanja.

Međutim, odustajanje od ovog istraživanja bi takođe bilo zapostavljanje tehnologije koja bi mogla barem pomoći u smanjivanju nekih rizika. SAI i druge geoinženjerske strategije nisu rešenja za klimatske promene, ali bi nam „mogle kupiti izvesno vreme“, kaže Vationi.

U opasnosti smo da prekoračimo neke prelomne klimatske i ekološke tačke posle kojih nema povratka. SAI može da pomogne da to izbegnemo dok ne postignemo ravnotežu.

(Telegraf Nauka/Live Science)