Rekonstruisano najveće genetsko porodično stablo neolitskih ljudi u Francuskoj

Porodična stabla su bazirana na 6,700 godina staroj pogrebnoj lokaciji Gurgy u Pariskom basenu na severu Francuske. Istraživači su izveli iskopavanja na toj lokaciji sredinom 2000-ih, ali su zbog napretka u pribavljanju i analiziranju drevne DNK nedavno počeli da proučavaju genome 94 od 128 individua, uključujući decu i odrasle, čiji ostaci su tamo pronađeni.

Neolitske zajednice su nastale pre oko 12.000 godina na Bliskom istoku, regionu koji obuhvata zapadnu Aziju, jugoistočnu Evropu i severnu Afriku. Tokom tog perioda, mnoge ljudske grupacije su prešle sa lova i sakupljanja na poljoprivredu. Ova promena životnog stila omogućila je ljudima da puste korenje i žive u zajednicama koje su postojale generacijama, što je dovelo do velikog komada zemlje za sahranjivanje, piše Live Science.

Preporučujemo

„Veličina porodičnog stabla tako ogromna za taj period bila je zapanjujuća“, kaže glavni autor studije Majte Rivola, postdoktorand arheologije na Univerzitetu u Gentu u Belgiji. „Shvatili smo da možemo istraživati socijalne aspekte zajednice“.

Lokaciju je činilo jedno groblje bez spomenika ili grobnih artefakata, a mnoge kosti su bile u lošem stanju, dodala je ona. Ipak, „bile su dovoljno dobre za ekstrakciju DNK i uspeli smo da prikupimo DNK 94 individue“.

Istraživači su otkrili da potomci porodice potiču od jednog „osnivača“. Njegov skelet je bio specijalan, pošto je prvobitno sahranjen na nepoznatom mestu i kasnije premešten blizu svojih rođaka. Arheolozi su takođe pronašli ostatke žene sahranjene pored njega, ali nisu uspeli da uzmu DNK.

Analizirajući mitohondrijski DNK (majčinske linije) i podatke o Y hromozomu (očinske linije), kao i starost svake individue u trenutku smrti i genetski pol, istraživači su konstruisali dva porodična stabla. Prvo stablo je povezivalo 64 individue u sedam generacija i najveće je do današnjeg dana, a drugo je sadržalo 12 individua iz pet generacija.

Uskoro je uočen „obrazac muške linije“, u kojem su generacije bile povezaane putem muške linije potomaka.

Takođe je primećeno da su, dok su muškarci ostajali u zajednici u kojoj su rođeni, žene odlazile.

„Žene koju su tamo sahranjene nisu bile rodno povezane i došle su iz nekih drugih mesta“, kaže Rivola. „Takođe smo primetili da nije dolazilo do sparivanja među bliskim rođacima i mislimo da je pomenuti sistem kretanja žena to sprečavao“.

Još jedan zanimljiv aspekt te zajednice jeste da nije bilo polubraće i polusestara i da su sinovi i ćerke imali iste roditelje, što kazuje da pripadnici te porodične grupe nisu bili poligamni, već monogamni.

„Postalo je jasno da su potomci znali ko je tamo bio sahranjen. Što su bliže bili sahranjeni zajedno, u bližem srodstvu su bili“.

(Telegraf Nauka/Live Science)