„Da smo vanzemaljci koji ispituju Zemlju…“ Nova analiza uzoraka s Meseca rešila staru debatu o magnetnom polju

Naučnici već decenijama raspravljaju o magnetnom polju Meseca. Dok jedni tvrde da je u ranoj istoriji, pre između 3,5 i 4 milijarde godina, Zemljin satelit imao jako, drugi su ubeđeni da je imao slabo magnetno polje. Nova analiza uzoraka prikupljenih tokom misija Apolo, objavljena u Nature Geoscience, pokazuje da su obe strane u suštini bile u pravu, saopštio je Univerzitet u Oksfordu.

Stručnjaci sa Odeljenja za geologiju Univerziteta u Oksfordu koristili su uzorke sa Meseca kako bi utvrdili da je u nekim trenucima lunarno magnetno polje bilo ekstremno jako, čak i jače od Zemljinog, ali da je ono u najdužem periodu bilo veoma slabo.

Preporučujemo

Razlog zbog kojeg je debata trajala dugo je taj što su sve misije programa Apolo sletele u istu oblast, sa visokom koncentracijom stena koje su igrom slučaja zabeležile ove retke događaje snažnog magnetizma.

- Naša nova studija sugeriše da su uzorci iz misija Apolo „pristrasni“ ka ekstremno retkim događajima koji su trajali nekoliko hiljada godina, ali da su do sada oni tumačeni tako da predstavljaju 0,5 milijardi godina lunarne istorije. Sada se čini da nas je pristrasnost u uzorkovanju sprečila da shvatimo koliko su ovi događaji snažnog magnetizma bili kratki i retki – rekla je Kler Nikols, vanredna profesorka Univerziteta u Oksfordu.

Uprkos snažnom magnetizmu lunarnih uzoraka iz programa Apolo, mnogi naučnici su verovali da Mesec može imati samo slabo ili nepostojeće magnetno polje, tvrdeći da relativno mala veličina Mesečevog jezgra (oko jedne sedmine njegovog poluprečnika) sprečava generisanje jakog polja. Međutim, nova studija predlaže mehanizam za to kako bi se snažno polje moglo privremeno generisati i sačuvati.

Istraživački tim je analizirao hemijski sastav jedne vrste lunarnih stena poznatih kao bazalti lunarnih mora i pronašao novu korelaciju između njihovog sadržaja titanijuma i jačine njihove magnetizacije. Svaki lunarni uzorak koji je zabeležio jako magnetno polje takođe je sadržao velike količine titanijuma – dok su uzorci sa manje od 6% težinskog udela titanijuma svi bili povezani sa slabim magnetnim poljem.

Ovo sugeriše da su formiranje stena bogatih titanijumom i generisanje snažnog lunarnog magnetnog polja povezani. Istraživači veruju da su oba procesa izazvana topljenjem materijala bogatog titanijumom duboko u unutrašnjosti Meseca, što je privremeno generisalo veoma snažno magnetno polje.

Pošto su lunarna mora bila idealna mesta za sletanje misija Apolo zbog toga što su relativno ravna, astronauti su doneli mnogo više bazalta bogatih titanijumom (koji sadrže dokaze o snažnom magnetnom polju) nego što je to reprezentativno za celu površinu Meseca. Kao rezultat toga, naučnici na Zemlji su analizirali veliki broj ovih stena, što je ranije interpretirano kao dokaz da je Mesečevo magnetno polje bilo jako tokom dugih perioda njegove istorije.

Modeli razvijeni u okviru ove studije potvrđuju ovu pristrasnost i sugerišu da bi, kada bi se merio nasumičan set uzoraka, bilo gotovo nemoguće da bilo koji od njih zabeleži tako retke događaje snažnog magnetnog polja.

- Da smo vanzemaljci koji ispituju Zemlju i da smo ovde sleteli samo šest puta, verovatno bismo imali sličnu pristrasnost u uzorkovanju, naročito ako bismo birali ravnu površinu za sletanje. Samo zahvaljujući sreći misije Apolo su se toliko fokusirale na regione lunarnih mora – da su sletele negde drugde, verovatno bismo zaključili da je Mesec oduvek imao samo slabo magnetno polje i potpuno bismo propustili ovaj važan deo rane lunarne istorije – rekao je Džon Vejd, profesor Univerziteta u Oksfordu.

- Sada smo u stanju da predvidimo koji tipovi uzoraka će očuvati koje jačine magnetnog polja na Mesecu. Predstojeće misije Artemis nude nam priliku da testiramo ovu hipotezu i dublje istražimo istoriju Mesečevog magnetnog polja – rekao je dr Sajmon Stivenson, profesor Univerziteta u Oksfordu.

(Telegraf Nauka/University of Oxford)