Uloga senzonskog mraza u formiranju slane vode na Marsu

Zbog ekstremnih temperatura i suše na Marsu, smatra se nemogućim formiranje tečne vode na površini planete, kao bitnog preduslova za naseljivost.

Jedina nada da se pronađe tečna voda izgleda je u obliku rasola, tečnosti sa visokim koncentracijama soli koje se mogu zamrznuti na mnogo nižim temperaturama. Međutim, pitanje je da li se rasoli uopšte mogu formirati na Marsu.

Preporučujemo

Vinsent Ševrije sa Univerziteta Arkanzas smatra da mogu. On je upotrebio meteorološke podatke sa mesta sletanja „Vikinga 2“ na Marsu u kombinaciji sa kompjuterskim modeliranjem kako bi utvrdio da rasoli mogu nastati u kratkom periodu tokom kasne zime i ranog proleća od mraza koji se topi.

Ovo dovodi u pitanje pretpostavku da je Mars potpuno bez tečne vode na površini i sugeriše da se slični procesi mogu desiti u drugim regionima u kojima postoji mraz, naročito na srednjim do visokim geografskim širinama.

Podaci od „Vikinga 2“, koji je sleteo na Mars 1976, korišćeni su zato što je ta misija jedina jasno osmotrila, identifikovala i opisala mraz na Marsu. Mraz koji se topi predstavlja najbolju priliku da se nađu slane tečnosti na Marsu, ali postoji jedan problem: mraz na Marsu ima tendenciju da brzo sublimira, što znači da prelazi iz čvrstog stanja u gasovito bez zadržavanja u tečnom stanju zbog specifičnih uslova Marsove atmosfere.

Međutim, pregledajući podatke „Vikinga 2“, u kombinaciji sa podacima o klimatu na Marsu, Ševrije je uspeo da utvrdi da postiji kratak period krajem zime i početkom proleća kad su uslovi pogodni za formiranje rasola. Konkretno, postoji period od jednog marsovskog meseca (otprilike dva zemaljska meseca) kad su uslovi idealni u dve tačke tokom dana: otprilike rano ujutru i kasno po podne.

Postoji mnogo soli na Marsu i Ševrije je dugo mislio da bi perhlorati bili najbolje soli za formiranje rasola pošto imaju ekstremno niske eutektičke temperature – tačke topljenja za mešavine soli i vode. Kalcijum-perhloratni rasol stvrdnjava se na minus 75 stepeni Celzijusovih, a Marsova prosečna površinska temperatura iznosi minus 50 stepeni oko ekvatora, što ukazuje da bi mogla postojati zona u kojoj kalcijum-perhloratna mešavina može da ostane tečna.

Modeliranje na bazi poznatih podataka potvrdilo je da dva puta dnevno tokom mesec dana kasno u zimu i rano u proleće postoji savršen okvir za formiranje kalcijum-perhloratnih rasola pošto se temperatura kreće baš oko najpovoljnije tačke od minus 75. U drugim delovima dana, ili je previše toplo ili je previše hladno.

Iako ovi nalazi nisu definitivan dokaz za slane tečnosti, predstavljaju jake argumente u prilog njihovom periodičnom postojanju u malim količinama. Čak i da postoji direktan dokaz o kalcijum-perhloratnom rasolu, to ne bi bilo u velikim količinama. Kalcijum-perhlorat čini samo oko 1% regolita na Marsu, a mraz koji se formira je vrlo tanak – mnogo manje od milimetra debljine. Tako da je malo verovatno da će biti proizvedeno mnogo vode, sigurno ne dovoljno za podršku ljudskom životu.

Međutim, to ne znači da planeta ne može da podržava život prilagođen mnogo hladnijoj, suvljoj planeti.

U svakom slučaju, ohrabrujuće je otkriti da bi se rasoli formirali pod određenim uslovima i čeka se dalja potvrda. Jaka korelacija između formiranja rasola i sezonskih ciklusa mraza naglašava specifične periode kad je prolazna aktivnost vode najverovatnija, što bi moglo usmeravati planiranje budućih astrobioloških istraživanja, kaže Ševrije.

Robotske letelice opremljene higrometrima (za merenje vlažnosti u vazduhu) i hemijskim senzorima mogle bi ispitati ove sezonske periode u cilju direktne detekcije formiranja rasola i utvrđivanja vremenskih okvira njihovog postojanja.

(Telegraf Nauka/University of Arkansas)