Istraživači su imali mnogo sreće: Novorođena planeta se retko viđa

Ogromna planeta sa dugačkim imenom – IRAS 04125+2902 b – zaista je samo beba, stara tri miliona godina.

Pošto su takvi tek rođeni svetovi obično skriveni u mračnim diskovima kosmičkog materijala, ovo je najmlađa planeta otkrivena vladajućim metodom detekcije planeta.

Preporučujemo

Masivna planeta, verovatno još blještava zbog vreline svog nastanka, nalazi se u molekularnom oblaku Bik, aktivnoj oblasti stelarnog formiranja sa stotinama novorođenih zvezda, oko 430 svetlosnih godina daleko.

Relativna blizina tog oblaka čini ga glavnom metom astronoma. Međutim, iako oblak daje duboke uvide u nastanak i razvoj mladih zvezda, njihove planete su obično nedostupne teleskopima kao što je TESS, satelit koji ispituje tranzitne egzoplanete.

Ovi teleskopi se oslanjaju na „metod tranzita“, tragajući za malim opadanjima zvezdane svetlosti kad planeta prolazi ispred svoje zvezde. Veoma mladi zvezdani sistemi okruženi su diskom debrija, što blokira pogled na moguće planete u tranzitu.

Istraživači sa Univerziteta Severne Kroline u Čapel Hilu imali su izuzetno mnogo sreće. Spoljnji sloj diska oko novorođene planete se na neki način oštro izvinuo, otkrivajući planetu bebu.

Iako je izvinuti spoljnji disk velika koincidencija, takođe je velika misterija. Moguća objašnjenja uključuju migraciju same planete, približavanje zvezdi i skretanje od orijentacije spoljnjeg diska – tako da se sa Zemlje vidi kako prolazi ispred zvezde. Problem sa ovom idejom je to što bi skretanje planete toliko daleko od diska verovatno zahtevalo još jedan (veoma veliki) objekat u sistemu. Zasad nije detektovan.

Izgleda da zvezda ovog sistema ima dalekog stelarnog saputnika, koji je takođe mogući krivac za izvijanje spoljnjeg diska. Ugao orbite prateće zvezde, pak, slaže se sa uglom planete i njene matične zvezde.

Zvezde i planete imaju tendenciju preuzimanja gravitacione putanje najmanjeg otpora, pa bi takav aranžan gurnuo disk u tešnje poravnanje sa ostatkom sistema, a ne u drastično razilaženje.

Drugi način da se „slomi“ spoljnji disk ne bi uključivao prateću zvezdu. Zone formiranja zvezda poput molekularnog oblaka Bik mogu biti gusto ispunjena, vrlo aktivna mesta. Kompjuterske simulacije pokazuju da prilivi materijala iz okolne oblasti formiranja zvezda mogu biti uzrok izvijanja diska.

Ni simulacije ni opservacije zasad nisu dale odgovor na pitanje da li su izvijeni diskovi običajeni ili retki u takvim regionima.

Kombinacija merenja tranzita sa još jednim načinom opservacije planeta daje više informacija o samoj planeti. Taj drugi pristup bismo mogli nazvati metodom „teturanja“.

Gravitacija planete vuče zvezdu na jednu stranu, a onda na drugu, dok planeta obilazi zvezdu. I to teturanje može se detektovati u promenama sjaja zvezde, pomoću specijalizovanih instrumenata na Zemlji.

Takva merenja „radijalne brzine“ planete pokazuju da njena masa nije veća od otprilike trećine Jupitera. Međutim, podaci o tranzitu pokazuju da je prečnik otprilike isti. To znači da planeta ima relativno malu gustinu i, moguće, naduvanu atmosferu. Tako da se verovatno ne radi o gasovitom džinu poput Jupitera.

Umesto toga, vrlo lako bi u pitanju mogla biti planeta čija atmosfera će se smanjivati tokom vremena. Kad se konačno stabilizuje, mogla bi postati gasoviti mini-Neptun ili čak stenovita super-Zemlja. To su dva najuobičajenija tipa planeta u našoj galaksiji – uprkos činjenici da nijedan tip ne može da se nađe u našem solarnom sistemu.

(Telegraf Nauka/NASA)