Analiza podataka stare svemirske misije Vojadžer 2 rešava misterije Urana

Misterije u pogledu Urana koje decenijama zbunjuju naučnike možda su posledica neobično jake solarne oluje kad je svemirska letelica posetila ovu planetu.

Vojadžer 2, koji je proleteo pored Urana 1986, obezbedio je prvi, i zasad jedini, pogled iz blizine na tu planetu, oblikujući razumevanje naučnika tokom narednih decenija.

Misija je, pak, otkrila neobičnosti. Pojasevi zračenja planete – oblasti naelektrisanih čestica uhvaćenih na linijama magnetnog polja – bili su neverovatno snažni, slabiji samo od Jupiterovih. Ipak, ostatak megnetosfere Urana (magnetni mehur) bio je skoro bez plazme (jonizovanog gasa), što znači da nema vidnog izvora naelektrisanih čestica za te pojaseve.

Preporučujemo

Nova studija otkriva da je ekstremni solarni uragan u vreme proletanja letelice verovatno zgnječio magnetni mehur i izbacio plazmu iz njega, pojačavajući pojaseve zračenja ubacujući elektrone u njih.

Zbog skoro prazne megnetosfere, pretpostavljeno je da su pet Uranovih meseca inertni mrtvi svetovi. Novi nalazi sugerišu da bi oni ipak mogli biti geološki aktivni i, s obzirom na druga nedavna otkrića, možda imati okeane. Meseci su možda ubacivali jone u okolni mehur sve vreme, a te jone su privremeno raznele solarne oluje tokom prolaska Vojadžera 2.

„Skoro sve što znamo o Uranu je zasnovano na dvodnevnom proletanju Vojadžera 2. Nova studija pokazuje da se veliki deo čudnog ponašanja te planete može objasniti svemirskim vremenskim prilikama u tom periodu. Sad znamo još manje nego što smo mislili o tipičnom danu u sistemu Urana i još nam je potrebnija druga letelica koja će posetiti taj misteriozni, ledeni svet kako bismo ga zaista razumeli“, kaže dr Vilijam Dan sa Odeljenja za fiziku i astronomiju Londonskog univerzitetskog koledža.

„Veliki deo dokaza protiv postojanja okeana na Uranovim mesecima činilo je odsustvo detekcije čestica povezanih sa vodom oko planete – Vojadžer 2 nije otkrio vodene jone. Međutim, sad to možemo objasniti: solarna oluja bi oduvala sav taj materijal“.

Da je Vojadžer 2 stigao samo nekoliko dana ranije, detektovao bi potpuno drugačiju magnetosferu Urana. Letelica je videla Uran u uslovima koji postoje samo tokom otprilike 4% vremena, kaže dr Džejmi Džasinki iz Laboratorije NASA za mlazni pogon (JPL).

Moguća misija NASA do Urana je trenutno u fazi razvoja, nakon što su Nacionalne akademije SAD u desetogodišnjem planu odredile taj planetarni sistem kao metu buduće misije. Misija bi trebalo da uzme u obzir nove nalaze, kaže dr Dan. Na primer, možda su potrebni instrumenti za detekciju uticaja slanog okeana nekog meseca na magnetno polje i instrumenti za merenje svih čestica u sistemu radi pronalaženja vode ili drugog važnog materijala sa meseca.

S obzirom na otkrića planeta izvan našeg solarnog sistema, planete poput Urana su najuobičajenije u univerzumu, zbog čega je još važnije da bolje razumemo Uranov sistem.

Vojadžer 2 je zabeležio samo mali trenutak u vremenu kad je prolazio pored Urana. Nova studija objašnjava neke kontradikcije i ponovo će promeniti naše shvatanje. Vojadžer 2 je sad u međuzvezdanom prostoru, oko 21 milijardu kilometara od Zemlje.

(Telegraf Nauka/UCL)