Harvardski profesor smatra da čovečanstvo nije spremno za prvi kontakt sa vanzemaljcima

Posmatrajući od međuzvezdanih posetilaca do vanzemaljskih radio-signala, naučnici postavljaju pitanje nekad rezervisano samo za naučnu fantastiku: šta će se dogoditi kad konačno ostvarimo kontakt?

U leto 2025. godine, astronomi su uočili posetioca iz prostora van našeg solarnog sistema kako se kreće kroz mrak svemira. Kao tek treći međuzvezdani objekat koji su naši teleskopi ikad detektovali, registrovao ga je instrument u Čileu dizajniran da posmatra nebo u potrazi za asteroidima koji bi mogli da se sudare sa Zemljom.

Preporučujemo

Objekat je bio neobično brz – kretao se brzinom od 220.500 km/h i nije bio vezan Sunčevom gravitacijom. Tada je većina posmatrača rekla da je objekat – koji je postao poznat kao 3I/ATLAS – najverovatnije međuzvezdana kometa, ali sa ograničenim podacima i čudnom putanjom i ponašanjem objekta niko nije mogao biti siguran.

Šta ako ta stvar nije odbegli komad leda i stena? Šta ako je napravljena? Šta ako ima navigaciju? Šta ako traži nas? Ako se čini da su ova pitanja fantastična i senzacionalistička, profesor Avi Loeb, astrofizičar na Harvardskom univerzitetu ne misli da su takva. On je u spekulativnom radu izneo ideju da 3I/ATLAS ima tehnološki karakter – potencijalno čak i neprijateljski – s obzirom na kretanje objekta. I nije se tu zaustavio.

„Pokušao sam da se obratim Ujedinjenim nacijama“, kaže Loeb, „i dobio sam vrlo mlak prijem. Pokušao sam da pokrenem neku vrstu komisije za uspostavljanje protokola za reakciju na međuzvezdani objekat. Rekli su da možda Međunarodna astronomska unija (IAU) treba to da uradi. Obratio sam se IAU, a oni su rekli da bi bile potrebno dve godine da se uspostavi komisija“.

Birokratija u susretu sa potencijalnom vanzemaljskom tehnologijom je verovatno najljudskija reakcija koja se može zamisliti, ali u ovom slučaju to nije bilo važno.

Potvrđeno je da je 3I/ATLAS međuzvezdana kometa – najbrža ikad zabeležena – a Loeb je postao meta kritike drugih istraživača, koji su tvrdili da njegovim spekulacijama nedostaju dokazi. Neki su tvrdili da bi priča o vanzemaljskoj svemirskoj letelici mogla da zaseni ono što je samo po sebi ogromno otkriće.

Međutim, dramatično proletanje komete je oživelo poznato pitanje – isto pitanje koje postavlja film Stivena Spilberga „Dan razotkrivanja“, pitanje koje pokreće želju javnosti za još većim brojem dokumenata o NLO. Šta bi se dogodilo ako bismo pronašli neoborive dokaze o vanzemaljskom životu ili tehnologiji?

Čovečanstvo pokušava da čuje radio-signale iz udaljenih zvezdanih sistema još od 1960-ih godina. U novije vreme tragamo i za drugim „tehnopotpisima“, kao što su laserski pulsevi ili dokazi o megastrukturama ili industrijskom zagađenju u svemiru.

Loeb vodi projekat Galileo, pokušaj da se lociraju tehnološki artefakti u našem kosmičkom dvorištu. „To je kao svemirska arheologija – proveravamo da li ima nekih tehnoloških sondi ili objekata lansirani tokom proteklih 10 milijardi godina“.

Naši najnapredniji teleskopi rutinski proučavaju atmosfere planeta u orbiti oko udaljenih zvezda, tražeći povoljne uslove za razvoj života. Počevši sa svemirskim teleskopom „Roman“ u avgustu 2026, uskoro će biti lansirani moćniji instrumenti.

Nikad dosad nismo tako intenzivno tragali za životom među zvezdama i za neke istraživače nije pitanje da li će doći do otkrića vanzemaljskog života, već kad.

„Mislim da postoji ne samo sve veće interesovanje, već i sve veće shvatanje da otkriće života izvan našeg solarnog sistema, bilo da je osnovni i mikrobni, bilo da je razvijen i inteligentan, možda nije tako daleko u budućnosti“, kaže Bil Dajamond, izvršni direktor Instituta SETI (Potraga za vanzemaljskom inteligencijom), neprofitne istraživačke organizacije posvećene istraživanju i razumevanju života u univerzumu.

„Svaka zvezda na nebu je solarni sistem i oko 30 odsto svetova oko njih verovatno liči na Zemlju i nalazi se u zoni pogodnoj za život“, rekao je Dajamond. „Dakle, implikacija je da postoje desetine milijardi planeta potencijalno pogodnih za život u našoj galaksiji. Gomilaju se dokazi da je statistička verovatnoća da smo sami u univerzumu jednaka nuli“.

Prvi kontakt

Istraživači se slažu da najverovatnije otkriće neće biti u vidu letećeg tanjira iznad Bele kuće ili sfera iznad polja kukuruza. Bio bi to neki neobičan signal u skupu podataka koji ne bi trebalo da bude prisutan.

To se desilo 1977. godine, kad se pojavio čuveni signal „Wow!“, snažna radio-transmisija koju je detektovao teleskop „Veliko uvo“ (Big Ear) na Državnom univerzitetu Ohaja. Signal je trajao 72 sekunde i činilo se da dolazi iz sazvežđa Strelac, ali se nikad nije ponovio i, uprkos velikoj debati, nikad nije dokazano šta je ta anomalija bila.

Ako bismo sutra pronašli sličan signal – možda sa nekom vrstom prikačenih informacija – to bi bilo uzbudljivo, ali bi takođe pokrenulo pitanja. Recimo da to bude radio-signal ili laserski puls, ali iz planetarnog sistema koji je udaljen 10.000 svetlosnih godina. To znači da je transmisija napustila tu planetu pre 10.000 godina. Da li ta civilizacija uopšte postoji danas? Nećemo imati telefonski poziv ili razgovor sa civilizacijom koja je tako daleko.

Zanimljivije je razmišljati o otkriću tehnološke civilizacije u planetarnom sistemu koji je udaljen desetinama svetlosnih godina. Tada biste teoretski mogli da vodite razgovor, ali bi bilo potrebno mnogo vremena za transmisiju. Ova vrsta međuzvezdane radio-priče je vanzemaljski scenario za koji smo trenutno najbolje pripremljeni.

Godine 1989, istraživači su sastavili ono što je poznato kao postdetekcioni protokol, niz neobavezujućih smernica koje regulišu kako bi međunarodna naučna zajednica trebalo da reaguje ako se ET javi. Ti protokoli su upravo ažurirani; slučajno, podržala ih je Međunarodna akademija za astronautiku iste nedelje kad je počeo da se prikazuje Spilbergov novi film.

Međutim, nemojte još uzimati kape od aluminijumske folije. Ažuriranje se uglavnom tiče načina na koje se svet promenio od 1989. godine. Internet, društvene mreže i veštačka inteligencija znače da bi otkriće – ili lažni pozitivni rezultat – moglo postati globalna vest pre nego što istraživači dobiju priliku da ga prouče i verifikuju.

Ako opservacija ostane validna nakon nezavisne verifikacije, onda bi trebalo da kontaktiramo neko međunarodno telo kao što su Ujedinjene nacije. Novi protokoli kažu da bi i druge međunarodne organizacije trebalo da budu obaveštene i da niko nema pravo da odgovori na signal – da bilo koji odgovor treba da bude rezultat međunarodne koordinacije.

Slanje poruke I-Tiju

Kako najbolje da predstavimo našu vrstu? Da li nacije koje su tehnološki opremljene da pošalju poruku treba da je i osmisle?

Putem raznih Nasinih sondi i transmisija u svemir, slali smo fotografije životinja, arhitekture i porođaja, pozdrave na desetinama jezika, strukture DNK, zvuke pesme kitova, grmljavine i smeha, kao i muziku Betovena i Bitlsa.

Jedan od velikih izazova u kreiranju međuzvezdanih poruka je pronalaženje formata razumljivog civilizaciji koja je nezavisno evoluirala. Možemo biti sigurni da vanzemaljci neće govoriti engleski, mandarinski ili svahili, kažu u međunarodnoj neprofitnoj organizaciji METI, posvećenoj slanju poruka do obližnjih zvezda.

Ta praksa je kontroverzna. Stiven Hoking je bio protiv proaktivnog emitovanja ka zvezdama za slučaj da to upozori neku naprednu, neprijateljsku rasu na naše prisustvo.

Ipak, METI je 2017. godine kreirao matematički i naučni tutorijal koji je emitovan ka Lejtenovoj zvezdi, jednoj od najbližih zvezda za koje se zna da imaju egzoplanetu nalik Zemlji u orbiti unutar zone pogodne za život. Poruka je osmišljena tako da pomogne svim potencijalnim primaocima da dešifruju i prevedu muzičke kompozicije poslate kasnije. Zasad nema odgovora.

„Čak i kad emitujemo ka zvezdama u našem sopstvenom galaktičkom dvorištu, distance su ogromne. Našoj poruci ka Lejtenovoj zvezdi, koja putuje brzinom svetlosti, biće potrebno više od 12 godina da stigne, a za odgovor bi bilo potrebno još 12 godina da stigne do Zemlje. Nije baš vrcav dijalog!“, kaže predsednik organizacije METI.

Prioritet bi trebalo da bude odlučivanje šta ne reći vanzemaljskoj civilizaciji. Na primer, ne bi trebalo da upućujemo pretnje. Ako želimo da nam veruju, svakako treba da izbegavamo laganje. Međutim, da li to uključuje i prećutkivanje istine?

To je jedna od kritika na račun Nasine Zlatne ploče, poslate na dvema svemirskim letelicama Vojadžer 1977. godine. Kritičari kažu da smo bili neiskreni pošto smo uključili samo slike Zemlje koje su procenjene kao pozitivne, izbegavajući sugestije na rat ili siromaštvo.

Bliski susreti

Šta je sa holivudskom verzijom kontakta sa vanzemaljcima, kad to nije veza na daljinu, već mnogo bliži susret? Poseta vanzemaljaca je mnogo manje verovatna nego slab i udaljen signal, ali istraživači – kao i svi mi – razmišljaju kako bi to izgledalo i šta bi značilo. Loeb kaže da bi to bilo nešto poput sastanka naslepo.

„Prva stvar o kojoj ćemo odmah brinuti jeste opasnost, nivo rizika, jer se sve svodi na preživljavanje, zar ne? Dakle, kad idete na sastanak naslepo, želite da znate da druga osoba nije serijski ubica“.

Loeb ne očekuje da mali zeleni ljudi izađu iz svemirskog broda. „Kladio bih se da to nije biološko stvorenje, već neki tehnološki sistem sa veštačkom inteligencijom. Kad idete na međuzvezdano putovanje, potreban vam je sistem koji je autonoman, koji ima sopstveni mozak. Pošto je biološke mozgove teško održavati milijardama godina ili desetinama hiljada svetlosnih godina, ima smisla poslati robote sa veštačkom inteligencijom“.

Šta god da se pojavi, nadajmo se da je dobronamerno. Njihova tehnologija će biti toliko naprednija od naše da bi bilo apsurdno misliti da možemo nešto uraditi u vezi s tim. Nemamo tehnologiju kojom oni već nisu ovladali, dodaje Dajamond.

„Zato bih podstakao predstavnike vlasti i vojske da to shvate. Oni će znati kako da izađu na kraj s bilo čim što bismo mogli poslati u njihovom pravcu u pokušaju da im naudimo. Molim vas da ne gubite vreme ili resurse radeći to“.

Pod pretpostavkom da naši novi prijatelji nisu razorili naš svet, sledeći zadatak bi bio komunikacija s njima – uz održavanje bezbedne distance kako bi se izbegla kontaminacija vanzemaljskom biologijom, protiv koje naši imunosistemi nemaju šanse.

To verovatno neće biti jednostavno. Razumevanje inteligencije koja je evoluirala na drugom svetu biće izuzetno teško. Ako žive u dubinama okeana, gde svetlost njihovog sunca ne može da prodre, oni bi mogli slati poruke jedni drugima putem emisije boja, poput Humboltovih lignji, koje koriste bioluminescenciju da bi kreirale obrasce na svojoj koži.

Na planeti koja je stalno bučna (npr. negde sa jakim vetrovima ili neprekidnim vulkanskim erupcijama), komunikacija putem zvuka postaje teža, tako da bi vrste koje tamo evoluiraju verovatno koristile vizuelnu komunikaciju.

Ovde bi fizika i astrobiologija mogle ustupiti mesto više zemaljskim naukama, poput antropologije. Da bismo razumeli vanzemaljske oblike života, ponovićemo proces kroz koji su prošle generacije antropologa pokušavajući da razumeju drugu kulturu. Uključujući se u svakodnevni život druge kulture, antropolozi shvate ne samo o čemu ti ljudi pričaju, već i šta cene. To su stručnjaci od kojih ćemo tražiti pomoć ako kontakt bude licem u lice.

U verovatnijem scenariju da ostvarimo kontakt putem radio-signala koje detektuju astronomi, biće nam potrebni antropolozi specijalizovani za arheologiju. Međutim, umesto da pokušavaju da rekonstruišu civilizaciju koja je od nas odvojena hiljadama godina, naučnici SETI-ja će pokušati da rekonstruišu vanzemaljske civilizacije udaljene bilionima kilometara.

Globalna reakcija

Zatim imamo reakciju ljudi. To je još jedna stvar koju naučnici žele da uzmu u obzir ako prihvatimo da se kontakt sa vanzemaljcima može dogoditi u bilo kom trenutku: kako ćemo mi – kao globalna civilizacija i kao osam milijardi individua – reagovati na vest da nismo sami u kosmosu.

To bi bio trenutak skrušenosti, divljenja i stepnje kao da Kopernik govori svetu da Zemlja nije centar univerzuma. Neki misle da bi to imalo ogromne posledice po organizovanu religiju, na primer, da bi otkriće života izvan naše atmosfere moglo izazvati masovne talase i religioznosti i nihilizma istovremeno.

Razmišljanje da je Bog poput samohranog roditelja koji ne može da se brine o dvoje ili više dece je veoma ograničeno viđenje Boga, rekao je Loeb teolozima s kojima je razgovarao o vanzemaljcima.

Na individualnom nivou, videli bismo čitav spektar ljudskih emocija i reakcija, uključujući nezainteresovanost, slaže se većina stručnjaka. Biće ljudi koji su zaista uzbuđeni. Biće ljudi koji su veoma radoznali. Biće ljudi koje nije briga. Biće i ljudi u stanju straha.

Andreas Švarc sa Univerziteta Ilmenau u Nemačkoj bavi se načinom izveštavanja o ozbiljnom radu SETI-ja i o spekulativnim pričama o NLO, kao i time kako se informacije šire na društvenim mrežama.

Nakon što je kometa 3I/ATLAS ušla u naš solarni sistem, proučavao je reakcije na društvenim platformama i otkrio da veliki broj ljudi brine zbog toga.

Ipak, algoritmi favorizuju strah i zabrinutost i često pojačavaju sadržaj koji širi dezinformacije. Stoga, u slučaju stvarnog kontakta, možda precenjujemo brzinu kojom dolazi do panike, čak i ako se vanzemaljski brod probija kroz oblake.

„Kad posmatramo krizne situacije i katastrofe, većinu vremena ne vidimo paniku. Ponekad imamo suprotan problem - ljude nije dovoljno briga. Kad su ljudi upozoreni na uragan ili cunami, mnogi od njih jednostavno ostanu kod kuće“, kaže Švarc.

Spremanje za goste

Kako bi onda vlade i institucije ljudskog roda trebalo da se pripreme za kontakt sa vanzemaljcima? Trenutno imamo protokole SETI-ja koje daju smernice šta raditi ako nas vanzemaljci kontaktiraju.

Ne postoji priručnik, nema plana za vanredne situacije. Ovo je na neki način iznenađujuće. Vlade i istraživači redovno prave planove za nepredvidljive događaje sa velikim uticajem, događaje tipa „crni labud“. Planovi za vanredne situacije postoje za slučaj nuklearnog rata, terorizam, pandemije, solarne baklje i udare asteroida.Tako bi trebalo da imamo planove za vanredne situacije u ovim „vanzemaljskim“ scenarijima.

„To ne bi trebalo da bude najvažnija tema, jer svet ima mnogo drugih problema, ali bismo mogli razviti scenarije na bazi kriterijuma verovatnoće i ozbiljnosti. Ove vrste planova bi dale smernice za stvari kao što su kontinuitet rada vlade, prioriteti u javnoj komunikaciji i vojna spremnost. Plus operativni resursi, premeštanje ljudi sa jednog mesta na drugo, skloništa i planovi evakuacije“, kaže Švarc.

Da bi bilo koji od tih planova bio efikasan, istraživačima je potrebno više sredstava da bi se osiguralo da su sve strategije za vanredne situacije zasnovane na dokazima.

Loeb je preuzeo na sebe da započne te pripreme. Nakon 3I/ATLAS-a, kreirao je skalu koja rangira međuzvezdane objekte između vrednosti nula (što znači da je u pitanju stena ili drugi prirodni objekat) i deset (što znači da je u pitanju nešto tehnološko i potencijalna pretnja po čovečanstvo).

„Moramo uzeti u obzir događaje tipa ‘crni labud’. Njihova verovatnoća je mala, ali bi imali ogroman uticaj na društvo, tako da se moraju tretirati ozbiljno. Trenutno nismo spremni. Važno je da razumemo šta su ovi objekti prikupljajući što je moguće više podataka, zatim procenimo rizik i delujemo u skladu s tim“, rekao je Loeb.

Novi svet

Misaoni eksperiment za kraj jeste da zamislimo da li će kontakt sa vanzemaljcima ujediniti čovečanstvo ili produbiti naše podele. Da li bismo videli sebe kao jednu civilizaciju, a ne kao skup posvađanih kultura?

Opet, odgovor verovatno zavisi od prirode otkrića. S jedne strane, možda bi vanzemaljski svemirski brod na nebu iznad nas doneo bolju saradnju i koordinaciju među narodima na Zemlji. Susret sa radikalno „drugom“ inteligencijom postaviće ogledalo ispred nas, omogućavajući nam da razumemo šta nam je zajedničko s tim vanzemaljskim oblikom života, kao i da cenimo ono što nas čini ljudskim bićima. Napredni vanzemaljci mogu biti moćniji od nas, mogu biti mudriji od nas, ali nikad neće biti ljudi više od nas.

Međutim, postoji i drugi put. Realpolitika kaže da će države imati snažnu želju da ostvare kontrolu nad svim informacijama koje dolaze na Zemlju od vanzemaljske civilizacije. Konkurentska prednost dobijena putem poruka iz društava koja su hiljadama ili milionima godina naprednija od nas mogla bi biti ogromna.

(Telegraf Nauka/Science Focus)