Najmoćniji klikbejt na svetu?

Duboko u svetskim okeanima, ogromni mužjaci ulješura (Physeter macrocephalus) emituju spore, niskofrekventne klikove sa najvišim nivoima jačine izvora zvuka u životinjskom svetu. Ovi spori klikovi nisu klikovi za eholokaciju koje ovi kitovi inače koriste za lociranje plena, već su u pitanju glasni, niskofrekventni komunikacioni signali, piše EurekAlert! Ovo je zaključak međunarodnog istraživačkog tima koji je merio i analizirao spore klikove ulješura u vodama oko Sejšela, Šri Lanke, Norveške i Škotske.

Njihovo istraživanje sugeriše da mužjaci ulješura koriste neku vrstu „obrnutog klikbejta“, navodi se. To nije mamac dizajniran da natera nekoga da „klikne“, već je sam klik zapravo mamac.

Preporučujemo

Da li su klikovi zapravo verzija poruke „Pogledaj me!“ upućene ženkama, „Drži se podalje!“ upućene drugim mužjacima - ili nešto sasvim drugo - istraživači još ne znaju. Ali planiraju da to otkriju.

Metronom u okeanu

Ulješure su poznate po svojim klikovima. Koriste ih za pronalaženje lignji u mraku na velikim dubinama pomoću eholokacije, a takođe koriste kratke ritmičke pakete klikova, poznate kao „kode“, u svojoj društvenoj komunikaciji.

Međutim, ovi spori klikovi su drugačiji.

Koliko je istraživačima poznato, njih proizvode isključivo mužjaci. Sporiji su, niže frekvencije i snažniji od društvenih koda-klikova. Između svakog klika može proći pet do deset sekundi. Čak i tada, kitovi održavaju ritam sa preciznošću koja se može uporediti sa bubnjarom koji svira veoma, veoma sporo.

Ovo je iznenadilo istraživače.

- Ono što je ekstremno kod sporih klikova je to što kitovi mogu da ih proizvode sa dugim vremenskim intervalima između njih. I to mogu da rade veoma ritmično. I na tolikim udaljenostima. Zapravo je kombinacija ove tri stvari ekstremna: snaga, ritam i domet – rekla je Simon Videsen, postdoktorantkinja na Univerzitetu u Orhusu.

Ona je prvi autor studije koja je objavljena u Annals of the New York Academy of Sciences.

Nos od pet tona

Razlog zbog kojeg ulješura može da proizvodi tako snažne klikove leži u njenoj krajnje neobičnoj anatomiji.

Mužjak poseduje najveći organ za proizvodnju zvuka na svetu: gigantski nosni kompleks koji kod potpuno odrasle životinje može težiti više od pet tona i čini oko jednu trećinu dužine tela.

Tu se nalaze takozvane „zvučne usne“. To su strukture veličine automobilskih guma u nosu koje kit spaja uz prasak kako bi stvorio klikove.

- Veliki nos pripada velikom mužjaku, a veliki nos će proizvesti klik niže frekvencije. To čini spore klikove zanimljivim, jer nam klikovi mogu reći nešto o mužjaku koji ih proizvodi. Zvuk stoga može funkcionisati kao iskren signal veličine – ono što mi biolozi nazivamo „iskreno oglašavanje“ – objasnio je profesor Peter Teglberg Madsen, jedan od vodećih autora studije, takođe sa Univerziteta u Orhusu.

Drugim rečima, ako mužjak ulješure klikće dubokim tonom i velikom jačinom, to može poručiti i ženkama i rivalima da je tu prisutan veliki mužjak na kojeg vredi obratiti pažnju.

Ali to je i dalje samo hipoteza.

Za šta ih koriste?

Istraživači još ne znaju zašto mužjaci ulješura proizvode spore klikove. Znaju da klikovi postoje. Sada znaju koliko mogu biti snažni, koliko daleko potencijalno mogu da putuju i koliko precizno kitovi održavaju ritam.

Ali ne znaju kako drugi kitovi reaguju na njih. A to je, naglašavaju, važna stavka.

– Da li bi to moglo biti povezano sa iskrenim oglašavanjem, seksualnom selekcijom, odbranom teritorije ili nečim sasvim drugim? Nadamo se da ćemo sprovesti novu studiju koja može pronaći objašnjenja kroz eksperimente reprodukcije zvuka – kaže Simon Videsen.

U takvim eksperimentima, istraživači se nadaju da će pričvrstiti male kompjutere za snimanje na kitove i puštati spore klikove preko podvodnih zvučnika kako bi videli da li kitovi reaguju – i kako.

Da li mužjak odgovara tako što i sam počne da klikće? Da li prilazi bliže? Da li otpliva dalje? Da li ženke reaguju drugačije od mužjaka? I da li je važno da li su klikovi malo dublji, brži ili sporiji?

To nije jezik kitova

Iako su klikovi vid komunikacije, ne bi ih trebalo nazivati jezikom, naglašava Peter Teglberg Madsen.

Ulješure su društvene životinje sa velikim mozgovima, a njihova komunikacija je predmet intenzivnih istraživanja.

– Ali upozoravam na to da ih činimo čovekolikijim nego što podaci dozvoljavaju. Moramo razlikovati jezik od komunikacije. Ovo je, po svim pokazateljima, komunikacija klikovima, ali to nije jezik – kaže on.

Nova studija se, dakle, ne bavi prevođenjem razgovora ulješura. Radi se o nečem fundamentalnijem: razumevanju kako jedan sisar može da koristi zvuk za slanje ritmičkog signala kroz ogromne količine vode.

Do 70 kilometara – ali ne uvek

Istraživači su merili koliko su snažni spori klikovi blizu kitova koji ih emituju, a zatim su koristili zvučne modele kako bi izračunali koliko daleko se mogu čuti pod tipičnim uslovima u dubokoj vodi. Rezultat je mogući domet do 70 kilometara.

Međutim, na udaljenost utiču uslovi u okeanu – temperatura, salinitet, dubina, morsko dno i pozadinska buka.

Takođe, buka koju proizvodi čovek može biti značajna.

Ako se u blizini nalaze brodovi, prirodni zvučni pejzaž okeana može postati toliko bučan da se domet komunikacije kitova znatno skraćuje. Umesto desetina kilometara, u nekim situacijama signal može putovati možda samo nekoliko kilometara pre nego što postane nečujan.

Morsko dno kao štoperica

Jedno od najzagonetnijih pitanja je kako kitovi tako precizno održavaju spori ritam.

Ljudi mogu da održavaju ritam. Možemo tapšati u taktu, pucketati prstima ili svirati bubnjeve. Ali ako između svakog udarca prođe pet do deset sekundi, postaje teško održati ritam bez brojanja u glavi.

Istraživači ne misle da ulješure broje do deset. Umesto toga, imaju drugu ideju.

Možda kitovi koriste svoje okruženje kao štopericu. Kada mužjak pošalje snažan klik naniže kroz vodu, zvuk može udariti o morsko dno i vratiti se kao eho. Ako se eho vrati nakon pet, šest, sedam ili osam sekundi, kit ga možda koristi kao signal za slanje sledećeg klika.

- Ne znamo da li oni to rade, ali to bi bio način da koriste okruženje kao štopericu – kaže Peter Teglberg Madsen.

Ako je to tačno, kit ne koristi okean samo kao mesto kroz koje šalje zvuk. On koristi sam okeanski prostor – udaljenost do morskog dna i vreme putovanja zvuka – kao način za održavanje takta.

(Telegraf Nauka/EurekAlert!)