Pesma o Vejdu – srednjovekovna literarna zagonetka rešena posle 130 godina
Kembrički naučnici sad veruju da je Pesma o Vejdu, davno izgubljeno blago engleske literature, bila viteška romansa, a ne ep pun čudovišta.
Otkriće rešava najčuveniju misteriju u Čoserovim tekstovima i daje retka svedočanstva o srednjovekovnom svešteniku koji uvodi popularnu kulturu u propoved.
Preporučujemo
Troja ima prljave tajne, one se mogu otkriti - u smeću: „Otpad je dnevnik koji niko nije nameravao da napiše“
Drevni DNK rešio misteriju porekla ugro-finskih jezika: Oblast iz koje potiču bliža Aljasci nego Evropi
Takođe je otkriveno da rukopis govori o vukovima (wolves), a ne o vilenjacima (elves), što su naučnici ranije pretpostavljali.
Eksperti sa Gertonskog koledža u Kembridžu kažu da je literarni fragment koji je 1896. godine pronašao Montagju Rods Džejms bio pogrešno shvaćen tokom proteklih 130 godina.
Zamena vilenjaka sa vukovima pravi veliku razliku. Ova legenda se pomera od čudovišta i džinova ka ljudskim bitkama viteških rivala.
„Imamo propoved s kraja 12. veka koja upotrebljava ideju iz popularne romantične priče tadašnjeg vremena. To predstavlja rano svedočanstvo da sveštenik koristi popularnu kulturu u propovedi da bi zainteresovao slušaoce“, kažu istraživači. „Mnogi crkveni lideri su brinuli zbog tema viteških romansi – preljube, krvoprolića i drugih skandaloznih sadržaja – tako da je iznenađuje da neki sveštenik ubacuje takav ‘sadržaj za odrasle’ u propoved“.
Pisac Aleksandar Nekam (1157-1217) iz kasnog srednjeg veka je identifikovan kao najverovatniji autor propovedi Humiliamini – ovaj 800 godina star dokument je deo kolekcije srednjovekovnih propovedi MS 255 Koledža Piterhaus.
Otkrića u razmaku od 130 godina
Godine 1896, M.R. Džejms je pregledao latinske propovedi u Pernovoj biblioteci Piterhausa i sa iznenađenjem pronašao odlomke napisane na engleskom. Saopšteno je da je u pitanju tekst iz izgubljene 12-vekovne romantične pesme nazvane Pesma o Vejdu.
Prošlo je skoro 130 godina bez novih dokaza. Nekoliko eksperata je pokušalo da shvati značenje delova o Vejdu u propovedi i spekulisalo o tome kakva bi mogla biti čitava legenda. Mnogo pametnih ljudi je razmatralo spelovanje, interpunkciju, literarni prevod, značenje i kontekst nekoliko linija teksta.
Istraživači tvrde da su eksperti pogrešno pročitali tri reči, zbog grešaka pisara koji je transkribovao propoved. Najveći problem je bio u nerazgovetnosti slova „y“ i „w“. Ispravljenje tih i drugih grešaka menja prevedeni tekst iz: „Neki su vilenjaci i neki su guje; neki su duhovi koji žive pored vode: nema čoveka, osim Hildebranda.“ u: „Neki su vukovi i neki su guje; neki su morske zmije koje borave pored vode. Nema čoveka, osim Hildebranda“.
Hildebrand bi trebalo da je Vejdov otac. Iako neke legende i epovi govore o Hildebrandu kao džinu, ako je legenda o Vejdu viteška romansa – Hildebrand je verovatno bio običan čovek.
Pesma o Vejdu je bila vrlo popularna u srednjem veku. Nekoliko vekova je njen glavni lik bio heroj romantične priče, pored drugih čuvenih vitezova kao što su Lanselot i Gavejn. Čoser je dva puta pominjao Vejda usred tog perioda, krajem 1300-ih, u Troilu i Kresidi i Priči o trgovcu, što je zbunjivalo generacije poznavalaca.
Nova studija tvrdi da ima mnogo više smisla ako Čoser govori o viteškoj romansi, a ne o narodnim pričama ili epovima.
Propoved
Propoved Humiliamini je veoma zanimljiva. Ona predstavlja kreativni eksperiment u bitnom trenutku kad su propovednici pokušavali da učine svoje propovedi pristupačnijim i zanimljivijim.
Propoved nudi lekciju iz poniznosti, centralne brige srednjovekovnih teologa, ali to čini na neobične načine. Fokusira se na poniženog Adama i poredi ljudska ponašanja sa životinjskim odlikama.
Predstavlja moćne ljude kao vukove koji otimaju ono što nije njihovo. I upoređuje ponašanje lukavih, lažljivih i grabljivih ljudi sa zmijama. Propoved ima značaj i danas – upozorova nas da najveću opasnost predstavljamo mi, ljudi, a ne čudovišta, kažu istraživači.
Propovednik koristi još jednu priču da bi istakao svoje reči – o stvarnom vitezu i krstašu Hjuu od Gurnea koji je četiri puta pokajnički menjao stranu između Engleske i Francuske. Ta priča o viteškoj pokornosti ne pojavljuje se ni u jednom drugom postojećem izvoru, ali je sveštenik priča kao da zna da će je slušaoci prepoznati.
Istraživači su primetili više sličnosti u argumentaciji i stilu pisanja Aleksandra Nekama, zbog čega smaraju da je verovatno on napisao propoved.
Ko god da je autor, znao je za Vejda i bio siguran da će slušaoci shvatiti njegove reči. Propoved demonstrira novu učenost, retorsku sofisticiranost i inventivnost i ima strateške ciljeve. Ona je odlično mesto za uključivanje Vejda, što je poslužilo važnoj svrsi.
Propoved u kojoj se pominje Vejd kaže da je Adam pre greha bio sličan Bogu i da ga je greh učinio različitim. Stoga je Adam od čoveka napravljen ne-čovekom; ne samo Adam, već skoro svi postaju ne-ljudi. Zato se može reći, sa Vejdom: Neki su vukovi i neki su guje; neki su morske zmije koje borave pored vode; nema čoveka osim Hildebranda.
Slično tome, kaže sveštenik, neki su danas vukovi, poput moćnih tirana, koji uzimaju stvari svojih potčinjenih na bilo koji način. Neki imitiraju guje, drugi postaju lavovi, ponosni nasuprot Bogu. Neki su lisice, poput lukavih klevetnika i ulizica, lažovi sa medom u ustima, ali sa žuči u srcu. Drugi su proždrljivi kao svinje…
(Telegraf Nauka/University of Cambridge)